ZAVIČAJNA PARADIGMA I PEVANJE O SVOM GRADU Pesnička lična karta Novog Sada

Vreme koje smo potrošili od prvih pisanih znakova i pismom zabeleženih pesničkih fantazija principijelno je sužavalo taj bezmerni horizont očekivanja na prividno daleko uže tematske podvige/oglede, pri čemu su zavičajna paradigma i pevanje o svom gradu/mestu iskazali više nego primetnu održivost u tematski sve razbokorenijem kovitlacu savremenosti koju delimo. I kao što se naš svetsizifovski istrajno, iz veka u vek i iz godine u godinu, puno svakojakim novotarijama, nezaobilaznim činjenicama, pojavama koje podstiču pesničku maštu, tako su se brusili novi književni jezici/postupci kojima su dopisivana obličja grada i otkrivene/dopisivane njegove najvidljivije i skrivene suštine kazuje novosadski pesnik Vladimir Kopicl iščitavajući specifičnu antologiju “Pesnici o Novom Sadu” koju je priredio Raša Perić, a objavila “Medijana” iz Novog Sada.

Zbirku pesama otvara odlomak iz “Pesan novosadelanaja za gradešponku gospodičnu Femku” Zaharija Orfelina (1726-1758) a zatvara “Pehar” Miroslava Antića:

Srećno ti, Novi Sade, ponosni, časni i večni.

Srećno ti visoko do srca, do uspomena, do hleba,

sa fruškogorskim čelom i mokrim usnama rečnim,

sa zagrljajem širim od ovog ogromnog neba,

s tobom smo večiti borci i večiti junaci.

Primera je bezbroj, kazuje dalje Kopicl, od Propercija i njegovog Rima, preko Branka i Karlovaca/Stražilova, pa sve do Vilijama Karlosa Vilijamsa s njegovim Patersonom ili Jejtsa koji je za grad-fascinaciju, pored rodnog Dablina, izabrao i pođednako mitski, istorijski i stvarni Carigrad/Vizantiju:

“Ni kada je naš Novi Sad u pitanju ta pesnička stvar ne stoji loše. Kako nam govori lično znanje, pa i ovaj zbornik pesama o Novom Sadu koji je priredio Raša Perić, pevalo se o našem gradu odavno i mnogo, a među primerima tog pevanja primeran je broj onih kojima se možemo i književno podičiti. Nije, na primer, loše znati da je naš grad osvanuo pesnički opisan i umiven još u davnim spisima odavno evropski značajnog Zaharija Orfelina, u davnom osamnaestom veku. I odlično je da se među koricama samo jedne knjige nađu slične i sasvim drugačije pesničke urbo-posvete ne samo Mušickog, Zmaja, Kostića, Grčića Milenka, Manojlovića, Andrića, Crnjanskog,Čiplića, Pavlovića, Pope, Babinke, Papa, Fehera, Tišme, Antića, Almažana, Ivkova, Zupca... nego i onih pesnika kojima bi - radi bolje čitljivosti upravo izrečenog suda - uz prezime zasad trebalo navoditi i lično ime. Tako desetine pesničkih imena zastupljenih u ovoj knjizi jasno svedoče o priređivačevom naumu da svoj izbor pesnika učini što širim - ako je već tematski neminovno sužen vezanošću njihovih stihova za Novi Sad. Dati izbor pesnika/pesama, takođe, prilično jasno otkriva priređivačku simpatijsku opredeljenost za pojedina poetička i druga usmerenja našeg savremenog presništva nauštrb drugih, te nekoliko mogućih zamerki slične vrste. Ali svakako treba imati u vidu da u pitanju nije antologija već ekstenzivno zamišljen i saborno sabran tematski zbornik pesama.”

Grad je pesniku višeznačno nadahnuće: od ličnog viđenja do ličnog doživljaja. Iz tog viđenja i tog doživljaja u pesmi ili poetskom zapisu i jedan karakterističan detalj često biva celovita slika – lična karta slika, kazuje Raša Perić:

Pesnik njom ne želi da kaže gradu samo ime i lik već i dušu i sudbinu. A ta sudbina je i sudbina pesnika pa mu je otud i motiv za pesmu. Tom pesmom pesnik gradu produžava vek!

- Grada u pesnikovom delu ima onoliko koliko ga pesnik voli, koliko ga taj grad svojom istorijom potresa i svojom lepotom uzbuđuje - kaže priređivač Raša Perić u pogovoru knjige koja je obogaćena ilustracijama Đorđa Tabakovića, a koju kao urednik potpisuje Milutin Šljivančanin, dok  je celokupni poduhvat hrabro izneo glavni i odgovorni urednik Jovan Smederevac.

Đ. P.