ЗАВИЧАЈНА ПАРАДИГМА И ПЕВАЊЕ О СВОМ ГРАДУ Песничка лична карта Новог Сада

Време које смо потрошили од првих писаних знакова и писмом забележених песничких фантазија принципијелно је сужавало тај безмерни хоризонт очекивања на привидно далеко уже тематске подвиге/огледе, при чему су завичајна парадигма и певање о свом граду/месту исказали више него приметну одрживост у тематски све разбокоренијем ковитлацу савремености коју делимо. И као што се наш светсизифовски истрајно, из века у век и из године у годину, пуно свакојаким новотаријама, незаобилазним чињеницама, појавама које подстичу песничку машту, тако су се брусили нови књижевни језици/поступци којима су дописивана обличја града и откривене/дописиване његове највидљивије и скривене суштине казује новосадски песник Владимир Копицл ишчитавајући специфичну антологију “Песници о Новом Саду” коју је приредио Раша Перић, а објавила “Медијана” из Новог Сада.

Збирку песама отвара одломак из “Песан новосаделанаја за градешпонку господичну Фемку” Захарија Орфелина (1726-1758) а затвара “Пехар” Мирослава Антића:

Срећно ти, Нови Саде, поносни, часни и вечни.

Срећно ти високо до срца, до успомена, до хлеба,

са фрушкогорским челом и мокрим уснама речним,

са загрљајем ширим од овог огромног неба,

с тобом смо вечити борци и вечити јунаци.

Примера је безброј, казује даље Копицл, од Проперција и његовог Рима, преко Бранка и Карловаца/Стражилова, па све до Вилијама Карлоса Вилијамса с његовим Патерсоном или Јејтса који је за град-фасцинацију, поред родног Даблина, изабрао и пођеднако митски, историјски и стварни Цариград/Византију:

“Ни када је наш Нови Сад у питању та песничка ствар не стоји лоше. Како нам говори лично знање, па и овај зборник песама о Новом Саду који је приредио Раша Перић, певало се о нашем граду одавно и много, а међу примерима тог певања примеран је број оних којима се можемо и књижевно подичити. Није, на пример, лоше знати да је наш град освануо песнички описан и умивен још у давним списима одавно европски значајног Захарија Орфелина, у давном осамнаестом веку. И одлично је да се међу корицама само једне књиге нађу сличне и сасвим другачије песничке урбо-посвете не само Мушицког, Змаја, Костића, Грчића Миленка, Манојловића, Андрића, Црњанског,Чиплића, Павловића, Попе, Бабинке, Папа, Фехера, Тишме, Антића, Алмажана, Ивкова, Зупца... него и оних песника којима би - ради боље читљивости управо изреченог суда - уз презиме засад требало наводити и лично име. Тако десетине песничких имена заступљених у овој књизи јасно сведоче о приређивачевом науму да свој избор песника учини што ширим - ако је већ тематски неминовно сужен везаношћу њихових стихова за Нови Сад. Дати избор песника/песама, такође, прилично јасно открива приређивачку симпатијску опредељеност за поједина поетичка и друга усмерења нашег савременог пресништва науштрб других, те неколико могућих замерки сличне врсте. Али свакако треба имати у виду да у питању није антологија већ екстензивно замишљен и саборно сабран тематски зборник песама.”

Град је песнику вишезначно надахнуће: од личног виђења до личног доживљаја. Из тог виђења и тог доживљаја у песми или поетском запису и један карактеристичан детаљ често бива целовита слика – лична карта слика, казује Раша Перић:

Песник њом не жели да каже граду само име и лик већ и душу и судбину. А та судбина је и судбина песника па му је отуд и мотив за песму. Том песмом песник граду продужава век!

- Града у песниковом делу има онолико колико га песник воли, колико га тај град својом историјом потреса и својом лепотом узбуђује - каже приређивач Раша Перић у поговору књиге која је обогаћена илустрацијама Ђорђа Табаковића, а коју као уредник потписује Милутин Шљиванчанин, док  је целокупни подухват храбро изнео главни и одговорни уредник Јован Смедеревац.

Ђ. П.