Marko Kalajanović, bariton, prvak sarajevske opere: Kao prva ljubav

Prvak opere Narodnog pozorišta u Sarajevu, učenik Radmile Bakočević a potom maestra Paola de Napolija, tumačio je u proteklih deceniju i malo više vodeće baritonske role i u Narodnom pozorištu u Beogradu, Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru i Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, ali ne treba zaboraviti da je prvu takvu ulogu otpevao 2010. godine upravo na sceni Srpskog narodnog pozorišta: bio je Biskroma u Donicetijevoj komičnoj operi „Viva la Mama”, koju je u najstarijem srpskom profesionalnom teatru postavio Voja Soldatović.

– Prvi put sam izašao na veliku scenu upravo u Novom Sadu. I toliko sam se lepo osećao tada u Srpskom narodnom pozorištu da, iako jako mlad operski pevač, nisam povukao nijednu frustraciju, nijedan strah. I kada sam nastavio dalje, nastavio sam sa lakoćom zato što je taj prvi susret i sa teatrom i sa publikom za mene bio predivan – otkriva Kalajanović u razgovoru za „Dnevnik”.

Kako je uopšte došlo do tog prvog angažmana?

– Bila je otvorena audicija početkom 2010, na koju sam se prijavio, prošao je i ponuđeno mi je da sa Vasom Stajkićem delim rolu Biskrome. I onda, eto, nakon 13 godina, Direkcija Opere SNP-a me poziva da ponovo dođem u Novi Sad, ovoga puta sa nečim mnogo ozbiljnijim, kapitalnijim - ulogom Onjegina. I prihvatio sam taj poziv sa ogromnim entuzijazmom, jer sam nekako imao utisak povratka kući. Ako vam prva iskustva budu prijatna, kao što su meni bila u SNP-u, njima uvek želite da se vratite. Kao prve ljubavi, koje uvek ostaju tamo negde među najdražim uspomenama. Ali još prijatnije me iznenadio prijem kolega iz ansambla, gde sam zatekao veliki broj ljudi s kojima sam radio i Donicetija, i koji su me dočekali sa iskrenom srdačnošću, otvorenošću, zadovoljstvom što sam ponovo s njima. I tako je od prve probe do danas, što je valjda najbolji dokaz da sve to nije bilo foliranje. A takav njihov pristup je verovatno i iz mene izvukao ono najbolje.

Utisci o samoj produkciji „Evgenija Onjegina”?

–  Srpsko narodno pozorište je ozbiljna mašinerija, koja pod dobrom rukom dobro i funkcioniše. To se najbolje pokazalo dolaskom na čelo Opere mog kolege Željka Andrića, kada su i oni pomalo razlabavljeni šrafovi za kratko vreme bivali utegnuti, a stvari koje nisu obećavale da će imati valjanu formu na kraju postale odličan finalni proizvod. Uostalom, najvažnije od svega je da se sama predstava, ako je suditi po utiscima i aplauzima nakon premijere i posle prve reprize, publici veoma dopala. To znači da je kompletan autorski tim uradio dobar posao. Posebno smo lepo iskustvo imali sa italijanskim rediteljem Linom Priviterom. On je u karijeri bio baletski igrač, pa koreograf, pa asistent režije i tek nakon toga je počeo da režira, što znači da je prošao dug i sveobuhvatan profesionalni put, i to se itekako vidi, pogotovo u nekim scenskim detaljima na koje „obični” reditelji ne obraćaju mnogo pažnju. Što se ostalih utisaka tiče, iako smo radili veoma intenzivnim tempom što je dosta energije iz nas crpelo, tokom proteklih mesec i kusur dana u Novom Sadu nisam se osećao umorno, naprotiv, na čemu mogu da budem zahvalan ne samo tom sjajnom prijemu u kući, nego celom ovom novosadskom ambijentu. Dakle, kada sve sumiram, najvažniji rezultat je da - jedva čekam sledeću predstavu...           

Novosadska publika je oba dosadašnja izvođenja „Onjegina” ispratila iskrenim aplauzima. Budući da ste pevali diljem regiona, koliko je zaista na ovim prostorima opera još uvek živa, posmatrano upravo iz ugla publike?

– Koliko god da su na prvi pogled sredine u kojima sam pevao slične, kulturološki se veoma razlikuju. I imaju potpuno različitu opersku publiku. Recimo, u Novom Sadu i Zagrebu vi ne morate da pošto-poto posežete za „inovacijama”, da izmišljate rupu na saksiji da biste privukli publiku. Jer publiku imate, i to publiku koja jednostavno voli operu. Samo i jedino je važna dobra produkcija, dobra predstava. Evo, mi smo izveli „Evgenija Onjegina” na najklasičniji mogući način, uz svega nekoliko novih tehničkih detalja, poput 3D projekcije, koji samo upotpunjuju vizuelni doživljaj. Ali mi nismo izmestili Onjegina, Tatjanu i Lenskog na Mars, niti smo menjali njihov psihološki profil ili ih na silu gurali u nekakav savremeni politički, društveni, ratni, kakav god kontekst. S druge strane, imate teatre koji - da li „zahvaljujući” dugogodišnjem manjku kvaliteta ili naprosto određenim kulturološkim promenama – moraju da iznova stvaraju opersku publiku. I onda se tu često luta, koketira s provokacijama, pa i poprilično izlazi iz okvira klasične operske produkcije. A to se meni ne sviđa, jer na svako preveliko, a pogotovo neutemeljeno odstupanje od kompozitorovih ideja, gledam kao na odstupanje od operske umetnosti. I tu sam vrlo iskren. Kao profesionalac, neću odbiti radni zadatak – osim ukoliko direktno ne šteti mom vokalnom aparatu. I, verujte, snalazio sam se i u takvim predstavama, ali ih ne volim. Kao protagonista, neuporedivo više uživam u produkcijama koje su klasične.

Značaj koncertnog iskustva

– Ogromna je razlika između solističkih koncerata i operskih predstava. Koncertno pevanje je neuporedivo teže. Kada ste sami kraj klavira, bukvalno se obraća pažnja na svaki vaš pokret, mimiku, gestikulaciju. O pevanju da ne govorim. Fokus je, dakle, u potpunosti usmeren na vas i greške su nedopustive. Što u operi, naravno, nije slučaj. U operi, kada nešto eventualno zabrljate - a dešava se - malo vas pokrije kolega, malo orkestar, malo kostim, malo je publika gledala desno a vi ste gaf napravili levo... E sad, postoji i druga strana medalje da, kada se okuražite na koncertima, odnosno kada to koncertno iskustvo počnete da primenjujete na operskoj sceni, bivate rasterećeniji. Meni su, naime, koncerti mnogo pomogli da se oslobodim. Kada sam počinjao, imao sam veliki strah od javnog nastupa. I najviše su mi baš koncerti pomogli da se tog straha ratosiljam. Baš kao što mi je pomoglo i dalo na nekoj stilskoj specifičnoj težini to što sam, pored operskog repertoara, paralelno koncertno izvodio i neke druge stvari, poput napolitanskih pesama, ruskih romansi, yez standarda iz opusa Frenka Sinatre, Net King Kola...

Čini se da i ovdašnja publika više voli klasiku, u svakom smislu?

– Možda na Zapadu stvari idu u drugom pravcu, ali na temelju mog iskustva i brojnih otpevanih uloga iz različitih epoha, mogu da posvedočim o tome da kod nas najbolje idu verizam i romantizam. Baš zato je dobro ako nacionalna operska kuća može da publici ponudi gvozdeni repertoar na kojem su i „Travijata” i „Boemi”, i „Toska” i „Rigoleto”, ali i „Karmen” i „Onjegin” pa i Vagnerov „Leteći Holanđanin”, na primer. Ali morate da budete oprezni, da onoliko koliko osluškujete publiku, vodite računa i o ansamblu s kojim raspolažete. Jednostavno, ne mogu svi da pevaju sve. Za samog vokalnog umetnika je takvo forsiranje pogubno. Pevači koji su kroz istoriju pevali sve, najkraće su trajali. Naravno, bilo je i svetionika koji su gradili karijere na tome što su mogli da pevaju sve i svašta i nije im bilo ništa, ali takvih je jako, jako malo. Jer, vokalni aparat je jako lako uništiti ako pred njega postavite zahteve s kojima ne može da se nosi. Na primer, ako pevač ima glas za Mocartove opere, Rosinija i uvrh glave Belinija, a vi mu date Pučinija ili Vagnera, pucaćete u njegovo grlo. I obrnuto, isto će se dogoditi i ako vagnerijancu date da peva „Seviljskog berberina”. Nažalost, nisu retki ni slučajevi kada same kolege, što zbog ega, što zbog punjenja biografije, što u strahu da će ih odbijanje neke uloge koštati karijere, grabe za repertoarom i pevaju i što mogu i što ne mogu. Priznajem da je bilo uloga, čak vrlo zvučnih, koje sam odbio jer želim da trajem i želim da stanem iza svake uloge koju uzmem da pevam. Recimo, prošle godine u Narodnom pozorištu u Sarajevu odbio sam da pevam Skarpija u „Toski”. Zašto? Zato što imam 38 godina i tom bih ulogom sebi skratio karijeru najmanje za pet godina a verovatno i više. Jer tasitura Skarpije definitivno ne odgovara čoveku koji večeras peva ulogu Onjegina. Jednoga dana možda prihvatim, ali tamo kada budem bliže pedesetoj.

Šta Marka Kalajanovića čeka posle SNP-a?

– Do kraja sezone još dve premijere. Naša poznata kompozitorka Vera Milanković napisala je operu „Iza kulisa”, koju u saradnji sa orkestrom „Stanislav Binički” treba da polukoncertno izvedemo u Domu Vojske. Veoma interesantno delo, potpuno tonalno, za koje su libreto napisali upravo Vera Milanković i naš proslavljeni operski reditelj Aleksandar Nikolić, koji će „Iza kulisa” i režirati. Nakon toga me u junu u Narodnom pozorištu u Beogradu čeka Verdijev „Falstaf” u režiji Nebojše Bradića i pod dirigentskom upravom maestra Bojana Suđiđa, gde ću tumačiti ulogu Forda. U međuvremenu ću imati nekoliko solističkih koncerata, a onda dolazi jedan od meni najznačajnijih delova godine - leto, kada ću otići u Italiju kod mog mentora Paola de Napolija na „malo doterivanja”. S njim se od 2012. godine konsultujem o svim ulogama koje radim, o svim vokalnim nedoumicama, jer ne dozvoljavam sebi da svaka sezona bude ista kao prethodna. Mora biti bar za jedan stepenik iznad. A da bi bila, upravo mi trebaju ta neka „fina podešavanja”. Operski umetnik do kraja svoje karijere ima na čemu da radi. I moram priznati da mi je to istraživanje vlastitog vokalnog aparata pođednako zanimljivo i sa pođednakim mu entuzijazmom pristupam kao i samim izvođenjima...     

M. Stajić