REZON: Zašto će opozicija ubedljivo izgubiti izbore

Proslavljeni američki novinar i publicista, član Krilovog komiteta, koji je vodio propagandu pripreme američke javnosti za uključivanje SAD u Drugi svetski rat, smatrao je da javne ličnosti, pre svega političari, imaju dve persone - jednu javnu, i drugu privatnu. Tvrdio je da te dve ličnosti mogu biti sušta suprotnost jedna drugoj. Stroga osoba u javnom životu, privatno može biti sasvim drugačija - dobra i nežna. Osoba koja greši u javnosti privatno može postupati sasvim ispravno. Ili obrnuto, ako u privatnom životu mnogo greši, u javnim poslovima može postupati krajnje odgovorno i krajnje pravično. Naravno, postoje izuzeci od ovih pravila. Mogu postojati političari koji i u javnom i u privatnom životu postupaju ispravno, koje imaju dosledna gledišta o društvu i porodici, i koje imaju doslednu politiku i dosledne etičke i moralne standarde. S druge strane, mogu postojati političari koji greše i u javnom i privatnom životu, čija su načela zasnovana na krajnje lukrativnim motivima. Takve osobe su i javno i privatno pogrešne. I javno i privatno su u sukobu sa zakonom, etikom i moralom. Ko god u poslednjem opisu prepozna srpske opoziconare nije pogrešio. Posebno pripadnike bivše vlasti. Kad ih sluša, neupućen čovek bi rekao da su pred njim apostoli poštenja. Kad čita šta objavljuju na društvenim mrežama mislio bi da čita jevanđelje. Međutim, ko ih poznaje i seća se šta su radili, zna da su pred njim fariseji obmane i propasti.

Briga o državi vidi se iz detalja! Vidi se iz odnosa prema ekonomiji, prema prosperitetu građana, poziciji države u međunarodnoj zajednici. Uspešnost jedne države meri se po tome da li su javno proklamovani stavovi i praktično delovanje njenih elita, u javnim i privatnim stvarima jedno. Ili, što kaže narod, jedno misle, drugo govore, treće rade.

Najistaknutiji funkcioneri i podržavaoci opozicione politike, od svog stupanja u javni život drže se pravila iz čuvenog eseja Benyamina Frenklina, kako od velike države napraviti malu. I mada je Frenklinovo uputstvo bilo satira, oni su navedena pravila primenili do najsitnijeg detalja.

Kada su je preuzeli Srbija je bila deo Savezne republike Jugoslavije, zajedno sa Crnom Gorom. Imala je industriju i radnike. Imala je svoje banke. Svoje trgovinske lance. Sva poljoprivredna zemlja bila je u njenom vlasništvu. Imala je Kosovo u svom sastavu. I svi koji tvrde da je Kosovo izgubljeno 1999. godine, tendenciozno izokreću istinu. Od njihovog dolaska na vlast zajednička država je prestala da postoji. Kosovo je jednostrano i nelegalno proglasilo nezavisnot. Sve fabrike su zatvorene. Najvrednija poljoprivredna zemlja prešla je budzašto u ruke tajkuna i stranaca. Radnici su završili na ulici. Ostali su bez radnih mesta, bez plata, bez hleba. Banke su prodate strancima. Država je iz zadužbine svih građana prerasla u oročenu menicu i preselila se u njihove yepove. Njihov dolazak i boravak na vlasti bio je svojevrsna cesija u kojoj su sva državna dobra ustupili sebi.

Kako su se ponašali javno, tako su se ponašali i privatno. Mnogi od njih, koji su jako zabrinuti za sudbinu države, i koji jako brinu o poštenju, nisu bili u stanju da plate ni porez na dodatne prihode. I kad budu uhvaćeni u prekršaju i dođu na sud kažu da su zaboravili. Ko sebe smatra odgovornijim od drugih, on ne zaboravlja svoje obaveze i svoje dužnosti!

Ne treba biti žrtva naivnosti, ta zaboravnost nije slučajna. Njihova demencija se meri novcem. On je mera njihove amnezije. Oni su svoj zaborav merili visinom prekršajne kazne, koja je uvek bila 10, ili 50 puta manja od visine poreza koji treba platiti. Nedavno je objavljen podatak da jedan profesor novosadskog Pravnog fakulteta, koji se u poslednje vreme u jednom broju medija pojavljuje u ulozi etalona etičnosti, moralnosti, pravičnosti i zabrinutosti za državu, nije platio porez na ekstra dobit. Profesor je 2014. i 2015. godine prihodovao 6.990.702. Što je 2.593.878 dinara više od neporezivog dohotka. Zakonom je utvrđeno da se na višak zarade plaća porez od 10 odsto. Što bi u slučaju novosadskog profesora iznosilo 259.387 dinara. Međutim, amnezija mu je omogućila jednu vrstu poreske amnestije. On je u dva prekršajna postupka osuđen da plati prekršajnu kazu od 20.000 dinara. Što je 13 puta manje od poreza koji je morao da plati po zakonu.

Kao što su zaboravljali da izmiruju porez, zaboravljali su da uzmu validne garancije od izvođača radova, pa je na samo jednom poslu nepovratno isparilo 4,5 miliona evra gradskih para. Vinovnik tog slučaja je prijatelj i dugogodišnji stranački kolega pomenutog novosadskog profesora, za čijeg mandata je propala Vojvodina, Razvojna banka Vojvodine i Tesla banka, a iz Fonda za razvoj novih tehnologija, nestalo više od sedam milijardi dinara.

Zašto je sve ovo važno? Razloga je mnogo! Četiri su presudna. Pod jedan, reč je o osobama koje plediraju da u budućnosti ponovo dođu na vlast. Pod dva, njihovo postupanje dok su bili na vlasti ukazuje na tendenciju da davanje kredita i poslova bez garancija i plaćanje prekršajnih kazni afirmišu kao normalnu pojavu. Pod tri, i javno i privatno su pokazali sklonost da građane isključe iz odlučivanja o državnoj politici i njihovoj budućnosti, i da to povere nekolicini tajkuna i ambasadora. I pod četiri, njihova sklonost da zakon izbegavaju i kao privatna lica, može ukazivati da bi se na vlasti ponovo ponašali kao nekada. Neodgovorno. I nezakonito. A pošto pristojni građani razumeju da su pristojnost i odgovornost u privatnom životu preduslovi za pristojnost i odgovornost u javnom životu, ne treba da čudi opoziciona panika na pomen povećanja izbornog cenzusa. I zato traže prevremene izbore, a boga mole da ih ne bude!

U politici, kao i u životu sve je merljivo i uporedivo. I ne treba biti Dejvid Ogilvi, ili Žak Segela, pa da se biračima objasni čija politika i čiji rezultati su bolji za njih. Građani su svesni, da bi im povratkom funkcionera bivše vlasti ponovo bila oduzeta mogućnost da svojim glasom utiču na političke i ekonomske tokove. Građani znaju da je Vučić Srbiju oduzeo iz ruku šačice moćnika i vratio je njima. A opozicija zna da je Vučić time što je običnim građanima vratio pravo da odlučuju o sudbini zemlje redefinisao pojam političke moći i pojam političke odgovornosti. On je time suspendovao uticaj i moć zapadnih ambasada, tajkuna i nekolicine njima lojalnih političara i onemogućio ih da Srbiju koriste kao svoj privatni bankomat. Danas građani samostalno odlučuju o sebi i Srbiji.

Vučićeva popularnost i politička snaga zasnovani su na činjenici da je narod isključivi izvor svakog suvereniteta. Zato gradi puteve. Zato otvara fabrike. Zato ulaže u popravku domova kulture, u gradnju škola, bolnica i mostova. Zato povećava penzije. Zato ulaže u razvoj odbrambene moći vojske. Stabilna država s jakom ekonomijom dobra je za sve građane, a naročit benefit imaju ljudi koji su od 2000. do 2012. bili građani drugog reda. Koji su bili stanovnici političke periferije, a kojima stabilan razvoj obezbeđuje plate i bolji život. Jedini gubitnici su nekadašnji despoti iz DOS-a kojima je država služila za lični uspon i bogaćenje. Zatim desničari, levi i zeleni liberali koji Srbiju vide kao vlastitu nevladinu organizaciju.

I zato ideja da se ti obični građani, koji predstavljaju pristojnu i normalnu Srbiju, ponovo suspenduju iz političkog života reprezentuje suštinu politike najvećeg broja opozicionih lidera i stranaka. Zato neprestano već 11 godina tvrde da Vučića na vlasti drže krezubi, nepismeni sendvičari, koji ništa ne razumeju i, samim tim ni o čemu ne smeju i ne treba da odlučuju. Političari čija se vizija zasniva na oduševljenom nipodaštavanju građana, ne mogu da polažu pravo da predstavljaju aristokratiju srpske politike. Obmana nije nešto uzvišeno. Ona je apsolut pogrešnosti.

- Taština i uobraženje da se vlada i posle smrti je najsmešnija i najdrskija od svih tiranija - smatrao je Tomas Pejn.

Nastojanje opozicije da suspenduje ljudsku i političku vrednost dve trećine građana Srbije  predstavlja uobraženje da može da se vlada bez podrške naroda. Oni znaju da je njihov povratak na vlast nemoguć dokle god građani o politici sude na osnovu sopstvenog razuma.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik

u Skupštini Srbije