РЕЗОН: Зашто ће опозиција убедљиво изгубити изборе

Прослављени амерички новинар и публициста, члан Криловог комитета, који је водио пропаганду припреме америчке јавности за укључивање САД у Други светски рат, сматрао је да јавне личности, пре свега политичари, имају две персоне - једну јавну, и другу приватну. Тврдио је да те две личности могу бити сушта супротност једна другој. Строга особа у јавном животу, приватно може бити сасвим другачија - добра и нежна. Особа која греши у јавности приватно може поступати сасвим исправно. Или обрнуто, ако у приватном животу много греши, у јавним пословима може поступати крајње одговорно и крајње правично. Наравно, постоје изузеци од ових правила. Могу постојати политичари који и у јавном и у приватном животу поступају исправно, које имају доследна гледишта о друштву и породици, и које имају доследну политику и доследне етичке и моралне стандарде. С друге стране, могу постојати политичари који греше и у јавном и приватном животу, чија су начела заснована на крајње лукративним мотивима. Такве особе су и јавно и приватно погрешне. И јавно и приватно су у сукобу са законом, етиком и моралом. Ко год у последњем опису препозна српске опозицонаре није погрешио. Посебно припаднике бивше власти. Кад их слуша, неупућен човек би рекао да су пред њим апостоли поштења. Кад чита шта објављују на друштвеним мрежама мислио би да чита јеванђеље. Међутим, ко их познаје и сећа се шта су радили, зна да су пред њим фарисеји обмане и пропасти.

Брига о држави види се из детаља! Види се из односа према економији, према просперитету грађана, позицији државе у међународној заједници. Успешност једне државе мери се по томе да ли су јавно прокламовани ставови и практично деловање њених елита, у јавним и приватним стварима једно. Или, што каже народ, једно мисле, друго говоре, треће раде.

Најистакнутији функционери и подржаваоци опозиционе политике, од свог ступања у јавни живот држе се правила из чувеног есеја Bеnyamina Френклина, како од велике државе направити малу. И мада је Френклиново упутство било сатира, они су наведена правила применили до најситнијег детаља.

Када су је преузели Србија је била део Савезне републике Југославије, заједно са Црном Гором. Имала је индустрију и раднике. Имала је своје банке. Своје трговинске ланце. Сва пољопривредна земља била је у њеном власништву. Имала је Косово у свом саставу. И сви који тврде да је Косово изгубљено 1999. године, тенденциозно изокрећу истину. Од њиховог доласка на власт заједничка држава је престала да постоји. Косово је једнострано и нелегално прогласило независнот. Све фабрике су затворене. Највреднија пољопривредна земља прешла је будзашто у руке тајкуна и странаца. Радници су завршили на улици. Остали су без радних места, без плата, без хлеба. Банке су продате странцима. Држава је из задужбине свих грађана прерасла у орочену меницу и преселила се у њихове yеpovе. Њихов долазак и боравак на власти био је својеврсна цесија у којој су сва државна добра уступили себи.

Како су се понашали јавно, тако су се понашали и приватно. Многи од њих, који су јако забринути за судбину државе, и који јако брину о поштењу, нису били у стању да плате ни порез на додатне приходе. И кад буду ухваћени у прекршају и дођу на суд кажу да су заборавили. Ко себе сматра одговорнијим од других, он не заборавља своје обавезе и своје дужности!

Не треба бити жртва наивности, та заборавност није случајна. Њихова деменција се мери новцем. Он је мера њихове амнезије. Они су свој заборав мерили висином прекршајне казне, која је увек била 10, или 50 пута мања од висине пореза који треба платити. Недавно је објављен податак да један професор новосадског Правног факултета, који се у последње време у једном броју медија појављује у улози еталона етичности, моралности, правичности и забринутости за државу, није платио порез на екстра добит. Професор је 2014. и 2015. године приходовао 6.990.702. Што је 2.593.878 динара више од непорезивог дохотка. Законом је утврђено да се на вишак зараде плаћа порез од 10 одсто. Што би у случају новосадског професора износило 259.387 динара. Међутим, амнезија му је омогућила једну врсту пореске амнестије. Он је у два прекршајна поступка осуђен да плати прекршајну казу од 20.000 динара. Што је 13 пута мање од пореза који је морао да плати по закону.

Као што су заборављали да измирују порез, заборављали су да узму валидне гаранције од извођача радова, па је на само једном послу неповратно испарило 4,5 милиона евра градских пара. Виновник тог случаја је пријатељ и дугогодишњи страначки колега поменутог новосадског професора, за чијег мандата је пропала Војводина, Развојна банка Војводине и Тесла банка, а из Фонда за развој нових технологија, нестало више од седам милијарди динара.

Зашто је све ово важно? Разлога је много! Четири су пресудна. Под један, реч је о особама које пледирају да у будућности поново дођу на власт. Под два, њихово поступање док су били на власти указује на тенденцију да давање кредита и послова без гаранција и плаћање прекршајних казни афирмишу као нормалну појаву. Под три, и јавно и приватно су показали склоност да грађане искључе из одлучивања о државној политици и њиховој будућности, и да то повере неколицини тајкуна и амбасадора. И под четири, њихова склоност да закон избегавају и као приватна лица, може указивати да би се на власти поново понашали као некада. Неодговорно. И незаконито. А пошто пристојни грађани разумеју да су пристојност и одговорност у приватном животу предуслови за пристојност и одговорност у јавном животу, не треба да чуди опозициона паника на помен повећања изборног цензуса. И зато траже превремене изборе, а бога моле да их не буде!

У политици, као и у животу све је мерљиво и упоредиво. И не треба бити Дејвид Огилви, или Жак Сегела, па да се бирачима објасни чија политика и чији резултати су бољи за њих. Грађани су свесни, да би им повратком функционера бивше власти поново била одузета могућност да својим гласом утичу на политичке и економске токове. Грађани знају да је Вучић Србију одузео из руку шачице моћника и вратио је њима. А опозиција зна да је Вучић тиме што је обичним грађанима вратио право да одлучују о судбини земље редефинисао појам политичке моћи и појам политичке одговорности. Он је тиме суспендовао утицај и моћ западних амбасада, тајкуна и неколицине њима лојалних политичара и онемогућио их да Србију користе као свој приватни банкомат. Данас грађани самостално одлучују о себи и Србији.

Вучићева популарност и политичка снага засновани су на чињеници да је народ искључиви извор сваког суверенитета. Зато гради путеве. Зато отвара фабрике. Зато улаже у поправку домова културе, у градњу школа, болница и мостова. Зато повећава пензије. Зато улаже у развој одбрамбене моћи војске. Стабилна држава с јаком економијом добра је за све грађане, а нарочит бенефит имају људи који су од 2000. до 2012. били грађани другог реда. Који су били становници политичке периферије, а којима стабилан развој обезбеђује плате и бољи живот. Једини губитници су некадашњи деспоти из ДОС-а којима је држава служила за лични успон и богаћење. Затим десничари, леви и зелени либерали који Србију виде као властиту невладину организацију.

И зато идеја да се ти обични грађани, који представљају пристојну и нормалну Србију, поново суспендују из политичког живота репрезентује суштину политике највећег броја опозиционих лидера и странака. Зато непрестано већ 11 година тврде да Вучића на власти држе крезуби, неписмени сендвичари, који ништа не разумеју и, самим тим ни о чему не смеју и не треба да одлучују. Политичари чија се визија заснива на одушевљеном ниподаштавању грађана, не могу да полажу право да представљају аристократију српске политике. Обмана није нешто узвишено. Она је апсолут погрешности.

- Таштина и уображење да се влада и после смрти је најсмешнија и најдрскија од свих тиранија - сматрао је Томас Пејн.

Настојање опозиције да суспендује људску и политичку вредност две трећине грађана Србије  представља уображење да може да се влада без подршке народа. Они знају да је њихов повратак на власт немогућ докле год грађани о политици суде на основу сопственог разума.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик

у Скупштини Србије