Ninine mustre: Nevreme
NOVI SAD: Dešava se da precizno i lepo isplaniram neko putovanje, a da ništa ne ide po planu.
A pošto nisam putovala onoliko često koliko bih volela, to je ranije umelo da bude izuzetno neprijatno iskustvo. Naravno da želim da što bolje iskoristim vreme i da maksimalno uživam u svakoj sekundi, ali život često ponudi malo drugačije opcije.
Odlazak na skijanje je jedno od onih putovanja koje najviše volim. Ali vreme na planini može da bude promenljivo i da pokvari sve planove. Ako je mećava prejaka, sistem žičara ne može da radi, jer je opasnost od snažnih udara vetra prevelika po bezbednost skijaša i tada nema skijanja. Tada nastaju velike nervoze među nama skijašima. U toj situaciji može da se vidi ko je koliko uspeo da ovlada sopstvenim umom i ko je koliko naučio da svaka situacija nudi izazov koji pomaže da učimo i da napredujemo. Dogodilo mi se upravo to ovih dana.
Taman sam završila mukotrpno iznajmljivanje opreme koje podrazumeva isprobavanje ski cipela i podešavanje sa vezovima skija, kad ulazi čovek koji saopštava da žičare ne mogu da rade zbog snažne mećave, mora da se sačeka nekoliko sati pa ćemo možda uspeti da se vozimo. Desilo mi se to više puta u životu, i pošto znam da ne mogu da utičem na okolnosti, odlučila sam da ipak izađem na stazu koja je bila odmah pored smeštaja i malo isprobam opremu i osetim sneg pod nogama. Tih svega pedesetak metara spuštanja mi je odmah popravilo raspoloženje. Spustila sam se i sa velikim zadovoljstvom zaključila da su skije dovoljno oštre, da su mi cipele baš potaman i da oprema potpuno zadovoljava moje potrebe. A onda je na red došlo penjanje.
Setila sam se da prvih nekoliko godina odlazaka na skijanje nisam ni znala šta je žičara, jer smo sami skijama „štampali“ svoju stazu kojom ćemo se spuštati. A tata koji je bio instruktor bratu i meni, kasnije je uvek govorio: „Kakvo vam je to skijanje kada se samo spuštate, a gore se vozate?“ Zato sam iskoristila zavetrinu hotela i nekoliko puta se popela i spustila. I dok je većina gostiju nervozno vrtela sadržaje društvenih mreža na svojim telefonima, bilo je onih koji su to vreme iskoristili da igraju bilijar, ili da plivaju u bazenu, a bila je jedna skijašica početnica, mlada žena, koja je uzela dečijeg „kliska“ i pridružila mi se. Odlično smo se zabavile spuštajući se, penjući se i udišući predivan, svež i čist planinski vazduh .
To je za mene bila još jedna važna lekcija. Na kraju, kada smo se umorne i vesele vratile unutra, nismo imale osećaj da je to neiskorišćen dan, a prilike koje ionako nismo mogle da promenimo, iskoristile smo maksimalno i izvukle iz njih najviše što smo mogle. Uvek možemo mnogo, i nikada ne znamo zašto je baš tako moralo sve da se odigra, ali ako ono što ne možemo da promenimo prihvatimo, imamo mnogo više šansi da u bilo kakvim okolnostima nešto naučimo, a ponekad čak i nenadano uživamo.
Nina Martinović Armbruster