Ninine mustre: Lenjost
Užurbani stil života počeo je da se podrazumeva. Ako ne jurim i nisam nervozna zbog neke gužve koja me usporava, ljudi iz mog okruženja misle da nisam normalna, ili barem da nešto sa mnom nije u redu.
Dobro, to sa normalnošću odavno već nije u opisu moje ličnosti, jer se toliko toga danas smatra normalnim što ja jednostavno ne mogu da prihvatim. Ali i dalje me pomalo čudi koliko su ljudi postali ovisni od jurnjave i od raznih načina da se zabave, samo da ne bi ni na trenutak ostali nasamo sa sobom i svojim mislima.
Prvo što sam naučila kada sam počela da se interesujem kako da unapredim svoj život bilo je da moram da usporim. Da usporim u svakom smislu i u svakom segmentu svog života. Pod jedan, morala sam da naučim da usporim svoje disanje: kada ga usporavam, to znači da obraćam pažnju na njega, a to automatski znači da prestajem da mislim na gomilu drugih stvari koje mi zaokupljaju pažnju, a većinom su to jedne te iste misli koje se ponavljaju i koje ništa ne rešavaju. Kada usporim disanje, uspori mi se i rad srca, i onda se celo telo umiri. Tek tada, mirne glave mogu da razmišljam zrelo, funkcionalno i efikasno. To sam odmah primetila i zahvalna sam što sam to naučila i prihvatila. Pod dva mi je bilo prilično teško jer je bilo potrebno da usporim svoje kretanje. Kako da ga usporim kad sam stalno negde kasnila? Međutim, gle čuda, kada usporim disanje pa zatim i kretanje, misli su čiste, precizne i jasne, organizaovanje mojih akcija je preciznije i sve stižem na vreme. Tako sam usporavanjem dobila ubrzanje, koliko god to čudno zvučalo. Nakon što usporim, bilo je važno da naučim da se umirim. Ja sam mislila da sam dovoljno mirna kada bih nekada gledala TV ili čitala knjigu ili besomučno vrtela stranice društvenih mreža. Ali to nije bio mir. To je odvlačenje pažnje sa značajnih stvari kao što je samoposmatranje ka nečemu što me ni na koji način ne unapređuje, ka tuđim mislima, idejama, doživljajima i rečima.
Iako je nekada lenjost za mene predstavljala ozloglašeno gubljenje vremena, danas shvatam da je to jedan od sigurnih načina da pronađem put do prave i istinske sebe, te je to zapravo dobijanje na vremenu. Dok sedim i ćutim i samo posmatram i uvažavam svoje misli, podižu se sve one koje godinama pokušavam da zataškam. To su razni strahovi koje potiskujem, a koji onda vrebaju iz nesvesti kao čudovišta ispod kreveta kada sam bila mala. I šta god da sam radila da bih ih zaboravila, pevala, gledala filmove, čitala knjige, pevala pesmice, ništa ih ne bi razvejalo kao suočavanje sa njima, a to je bilo moguće samo ako pogledam ispod kreveta i uverim se da ničega strašnog tamo nema i da sva čudovišta stanuju samo u mojim mislima. Ono što samo izgleda kao lenjost može da predstavlja veliku prednost u potrazi za onim ko stvarno jesam.
Nina Martinović Armbruster
