TVOJA REČ Milica Stošić (25): Celo društvo treba da reaguje na nasilje
Kako nasilje u školama, porodicama, na ulici, zapravo svuda oko nas – ne jenjava, nešto se po tom pitanju mora učiniti.
S ciljem da naše društvo postane potpuno netolerantno na nasilje, u februaru ove godine osnovano je nova nevladina i neprofitna organizacija „Iskra”, koja je nedavno dobila prvi projekat, koji realizuju u osnovnim školama na teritoriji Grada Novog Sada i to zajedno sa gradskim ombudsmanom.
Ideja je da đake, prevashodno one od trećeg do osmog razreda, uče o pravnim posledicama vršnjačkog nasilja i uopšte o maloletničkoj delikvenciji. Zakonska zastupnica ove organizacije je Milica Stošić (25), rodom iz Bujanovaca, koja je trenutno apsolvent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, a kako poslednjih nedelja intenzivno radi sa osnovcima, uočila je kako je problematičan svaki segment našeg društva, počevši od porodice, pa preko škola pa sve do državnih aparata.
- Novosadske škole se nisu odazvale u velikom broju, većinom su to škole iz okolina i primetili smo da je u svim tim školama bio neki stepen nasilja, prvi, drugi, treći, baš su imali ozbiljne probleme i zato su insistirali da budu deo ovog projekta – ukazuje na početku naša sagovornica. – Iako su predavanja namenjena uzrastu od trećeg do osmog razreda, neke škole su insistirale da i prvi i drugi razredi slušaju o tome. Nažalost, saznali smo da ima dosta dece koja su pretrpela nasilje, što vršnjačko, što bilo koji drugi oblik nasilja. Deca već dosta toga znaju, ali je problem što svi znaju svoja prava, ali ne i svoje obaveze. Takođe, saznali smo dosta novih informacija, recimo da na „Diskordu”, platformi za onlajn komunikaciju, postoji grupa gde zakazuju satnice vređanja, pa se njih dvoje dogovore kad da se „sastanu” i vređaju sat vremena, a ostali slušaju.
To je kao neka šala, zeznacija ili...?
- Da, ali nikad ne znaš u kom pravcu to može da se razvije. To je postalo deci jako zanimljivo. Sve više je zastupljeno sajber nasilje.
Vršnjačko nasilje je aktelnije nego ikad. Kakave su reakcije dece koja su slušala ta predavanja i šta ste uspeli da zaključite, zbog čega su deca danas takva? Otkud tolika potreba za agresijom?
- Mislim da potreba potiče od toga što nam se to najviše i plasira, preko medija, na internetu... Radili smo mini-eksperiment, gde smo tokom predavanja pominjali Baku Praseta i onda tu nastane haos, svi znaju za njega, svi su na njegovoj strani, podržavaju to što radi i smatraju da je njegovo vređanje normalno. Dosta su okrenuti ka tome i mislim da veliki uticaj ima društvo. Druga stvar, i roditelji nisu maksimalno posvećeni svojoj deci. Imali smo slučaj da nam je jedna devojčica rekla kako joj je tata kazao da, ako joj neko dosađuje, toj osobi polomi nos. To znači da nije potrebna samo edukacija dece, već i roditelja. Na nasilje uzvratiti nasiljem nije adekvatno rešenje. A i roditelji ne znaju kakva su im deca kad nisu u njihovoj blizini. Reakcije dece na predavanja su podeljene, ali ako smo bar jedno dete okrenuli, mislim da je to dobar početak.
Gde nam je obrazovni sistem i koliko je on zakazao? Imam utisak da su prosvetnim radnicima danas poprilično vezane ruke.
- Jeste. Prosvetnim radnicima su jako vezane ruke. Ne mogu da smire učenike, đaci nemaju poštovanje prema svojim nastavnicima i to je ono što kažem, deca znaju svoja prava, ali ne i obaveze.
Da, ali ni nastavnici više nemaju prava koja su imali.
- Da, to je upravo ono što sam htela da kažem. Danas ne smeš da izbaciš učenika sa časa, bez obzira što ga remeti, mora da bude prisutan. Ocene više nisu toliko važne, pa smanjivanje ocena iz vladanja deci ništa ne znači. Čak i roditelji umeju da dođu da podržavaju svoju decu, pa profesori ne znaju kako da postupaju. Ali postoji i druga strana, gde smo u jednoj školi radili smo neku vežbicu tokom koje smo saznali da je jedna devojčica već neko vreme žrtva nasilja. Kad sam rekla razrednom starešini za situaciju, dobijam odgovor da su već znali, da su razgovarali o tome, zvali su roditelje, ali da je zaključak kako je devojčica preuzela brigu o mlađem bratu te da misle da ona od sebe pravi žrtvu. Ne možemo tako da govorimo za nekoga ko vidno pati, da od sebe pravi žrtvu. Pritom znaju da tu devojčicu neko svakodnevno vređa i maltretira. Mislim da i sistem zakazuje. Naši nastavnici nisu dovoljno, sa te psihološke strane, pripremljeni za rad.
Čini mi se da je vreme bilo drugačije kada su oni poželeli i odlučili da budu prosvetni radnici. Sistem je bio drugačiji, društvo je imalo više poštovanja prema toj profesiji... A onda su upali u nešto u čemu ne mogu da se snađu i nemaju način kako da se s tim izbore. Sve je to začaran krug i verujem da je teško sve iskontrolisati. Ali, da li postoji šansa da se vratimo na šine poštovanja, morala, etike, nenasilja?
- Naravno da postoji, ali to treba da krene iz porodice i mislim da roditelji ne treba po svaku cenu da veruju svom detetu, već da se više angažuju. Treba da prate šta im deca rade na društvenim mrežama i da gledaju da ih usmeravaju na pravi put. Jer poštovanje i vaspitanje, pre svega, dolaze iz kuće. Ako oni to kod kuće nisu naučili, ne mogu ih tome naučiti ni nastavnici. Moramo se svi udružiti, celo društvo treba da reaguje na to, ne smemo deci davati toliku slobodu koju oni danas imaju. Mora da se zna razlika između nastavnika i učenika, a danas toga nema. Đaci se svojim nastavnicima obraćaju kao da su drugovi, naročito otkako su imali Vajber grupe tokom korone, pa su se tu tek svi opustili i sebi su dali veliku slobodu.
Na koji način mogu da vam se obrate?
- Mogu se javiti putem Instagrama Žiskra.centar i putem Fejsa „Iskra – Centar za pomoć žrtvama nasilja”. Radimo na tome da napravimo i sajt, a kad budemo imali prostoriju, imaćemo i adresu na kojoj će moći da nam se jave. Zato sada težimo ka tome da nađemo sponzore jer smo neprofitna organizacija, kako bismo pronašli prostor gde bi žrtve mogle da dođu, gde bismo držali psihoterapije i slično.
L. Radlovački
Žrtva može biti bilo ko, ali i nasilnik
Za sada se u „Iskru” mahom javljaju žene koje su žrtve nasilja i to zato što ne znaju kako da postupe u datoj situaciji.
- Svaka osoba nam se može javiti, ne postoje nikakva ograničenja, jer svako može da bude žrtva, kao što i nasilnik može da bude svako – ukazuje Stošić. - Nebitno da li je neko obrazovan ili ne, da li je na nekoj poziciji ili nije. Važno je da se zna da žrtve nasilja nisu same. Ako nisu spremne da prijave, mogu da nam se jave i mi radimo pripremu sa njima. Ako nam daju zeleno svetlo, mi ćemo prijaviti nasilje umesto njih. Isto tako, ako čujemo da neko trpi nasilje, ne treba da okrećemo glavu, već da prijavimo. Do sada nam se uglavnom javljaju žene koje trpe porodično nasilje i najčešće je to kombinacija psihičkog i fizičkog, a bilo je slučajeva i ekonomskog nasilja. Mi pružamo besplatnu psihološku pomoć i imamo tim advokata koji sarađuje sa nama, ali oni ne mogu da pružaju besplatne usluge jer se nama javljaju žene iz cele Srbije, pa je nemoguće da advokati iz Novog Sada zastupaju nekoga ko je sa juga zemlje, ali možemo da im damo neke smernice koje se tiču pravne strane, šta i kako treba da urade.