TVOJA REČ: MARKO ROSIĆ (19), Karting je sport koji je nemilosrdno skup

Naime, ovaj student informacionog inženjeringa na FTN-u pre četiri godine je zabave radi otišao u Kulu na karting stazu, seo za volan, da bi mu ubrzo treća vožnja bila presudna – kvalifikaciona trka tadašnjeg Beokart takmičenja, koju je završio treći, da bi odmah potom u polufinalu i finalu osvojio prvo mesto. I tako je sve počelo... Inače, Marko trenira i bejzbol, rekreativno igra fudbal, voli da igra i kompjuterske igrice, a izduvni ventil, ali i najbolji „punjač” mu je uvek volan u karting automobilu.

- Kad sam završio kvalifikaciju, jedan od profesionalnih vozača, Bruno, tražio je da vidi ko je od nas bio sve vreme iza njega, a ja tad nisam znao ni kako da obiđem one ispred sebe, ništa. Još ja izgledam mlađe, pa mi je rekao da je znao, pustio bi me da ga obiđem. Nije mogao da veruje. Mislio je da treniram.

Ako sam dobro razumela, to je bilo tvoje treće sedanje za volan u životu...

- Da. Mada, kad sam bio mali, jednom sam u Grčkoj vozio i to je trajalo deset minuta. Možda su mi u svemu pomogle igrice na kompjuteru. Ali taj osećaj, prvi put, da je to trka i da je stvarno nešto je potpuno drugačije.

Kakav je bio osećaj? Kako si se izborio sa tremom?

- Inače sam tremaroš, ali bukvalno mi se zalepila noga za gas, nije mrdala. Mnogo je bilo adrenalina u tom momentu. Bilo je i dobro i loše, ne znam ni sam. Nisam zavisnik od adrenalina, ali me je sve nekako ponelo.

Kad se to izdešavalo, bio si maloletan i nisi ni imao položen vozački ispit. Kako je onda s te strane izgledao – ti kao neiskusni vozač, a treba da se trkaš? Kapiram jedino da su u kartingu jednostavnije komande...

- Da, jer tu imaš samo gas, kočnicu i volan, nema brzina. Ali, znate kako, dečaci koji vole sve to sednu u auto i ranije, malo probaju, tako da mi nije bilo toliko nepoznato.

Koliko često treniraš?

- Sad odem jednom pre trke, eventualno. To mi je dovoljno. Najviše kod kuće vežbam, sklopio sam simulator. Tu su sve trkačke igrice, ne samo karting. To je igrica na kompujteru, ali imam posebno sedište, volan, pedale...

Koliko je to, procentualno gledano, slično realnom?

- Dosta, ali, na primer, u suštini, svi profi vozači imaju simulatore, i slično je, ali nemate taj osećaj sile, brzine, ali nema ni kacige, opreme, navijača... Sama ta tehnika je skoro ista. Tako i vežbam kad god stignem, leti sam svaki dan vozio.

Da li postaješ zavisnik?

- Paaaaa, ne znam... Sad ne vozim svaki dan zbog fakulteta. Ali to baš volim.

Koliko često imaš takmičenja i da li uvek iznajmljuješ „autić”?

- Vozio sam dva šampionata ove sezone. Jedan je bio u Srbiji, ta amaterska karting liga, što je sličan koncept kao moja prva trka, samo je bilo više takmičara i bilo je sedam trka u sezoni. Vozio sam i u Bugarskoj, isto na iznajmljivanje, ali su kartinzi bolji. To je bio svetski šampionat u endores trkama, odnosno trkama izdržljivosti, pa imate više vozača koji voze više sati.

Koje takmičenje ti je ostavilo najveći utisak, a s druge strane, koja ti je najznačajnija i najdraža osvojena titula?

- Najveći utisak mi je ostavilo to takmičenje u Bugarskoj, prošle i ove godine. A najveći uspeh... Ne znam... Taj endores je jedini put prošle godine održan u Beogradu i tad smo ja i moj tim, od još dvoje, osvojili prvo mesto, a i osvojio sam tu karting ligu.

Koliko je naporno izdržati te silne krugove?

- Kod nas je krug oko 50 sekundi, a u Bugarskoj je malo duži, pa je oko minut. Ali, dosta je naporno, pogotovo prvi put. Jednu trku smo čak vozili 24 sata, pa sam ja zaspao od deset sati do jedan, ustao sam i 15 minuta kasnije sam vozio jednu sesiju od 45 minuta, neprestano. Tako da je to bilo naporno.

Uopšte nisam imala predstavu da to tako izgleda... Mislila sam da sedneš u „autić”, odvozaš nekoliko krugova i to je to...

- To su sprint trke.

Aha, znači, nisam mnogo pogrešila. Šta ti više leži?

- Iskreno, oba takmičenja. Trkanje je trkanje. Sprint brže prođe, ali tu ima i defanzivne vožnje, branjenja pozicije i tako to, a u endoresu je najbitnije da imate dobar tempo, da ste konstantni sve vreme, ne smete da opadnete. Jer, ako jedan krug zeznete, maltene ste pola sata vozili yabe, u suštini.

Rekao si da vas u timu ima po nekoliko...

- Sve zavisi, nekad nas je trojica, nekad šestorica.

Da li imaš problema sa tikovima? Ipak je sve to što radiš konstantno napeto, puno adrenalina, pritisaka... pa kad završiš trku, da li primetiš da ti i dalje telom struji ta energija koja jednostavno nalazi način kako da izbije iz tebe?

- Ne primećujem to na sebi, ali sigurno da imam neke pokrete. Naročito kad prođe trka, dok se ne izduvam. Ja ne primećujem, ali nekad pucketam prstima ili stalno nešto gledam, ne znam ni ja.

Dokle planiraš da se baviš kartingom? Dokle je, uopšte, moguće baviti se time?

- Dokle god imate koncentraciju i možete. U supštini, sigurno do nekih 40-50 godina, možda i više.

Možeš sebe da  zamisliš da se  toliko  posvetiš tom sportu?

- Mogu, već se posvećujem i cilj mi je da sad napredujem što je više moguće. Ali, sport je skup i nemilosrdan što se tiče toga.

A koliko je bezbedan?

- Na mom nivou jeste, jer se razvije maksimalna brzina do 90 kilometara na čas. Nekad se desi neka povredica, ali ništa strašno. Mnogo je bezbednije od Moto GP-a ili Formule, ovde se ne rizikuje život.

L. Radlovački