Enriko Roteli: Nesalomiva volja velike balerine

U Italiji je knjigu priredila čuvena izdavačka kuća „Mondadori”, dok srpsko izdanje autobigrafije slavne balerine, uz podršku Italijanskog instituta za kulturu i Banke Intesa, potpisuje Beogradski festival igre, čije je 15. izdanje pre četiri godine otvorila velika umetnica. Na promociji će govoriti Enriko Roteli, novinar i pisac koji je koautor ovog dela, uz Aju Jung, direktorku BFI, a veče u GMS biće upotpunjeno filmom „Karla“ u režiji Emanuela Imbučija, nastalom upravo po motivima ove knjige.

Autobiografija Karle Frači je u Italiji doživela peto izdanje, po njoj je snimljen i film, a srpski jezik je prvi na koji je prevedena. Kako ste došli na ideju da priredite ovu knjigu?

– Dogodilo se sasvim slučajno! Na prezentaciju autobiografije glumačke dive Valentine Korteze, na kojoj sam takođe radio, došla je Karla. One su bile bliske prijateljice. Tu su bili i naši izdavači, predstavnici milanskog Mondadorija, koji su me u tom trenutku pitali: Šta mislite o Karli Frači? Možete li preuzeti posao oko pisanja njene autobiografije? Naravno, odmah sam rekao da bih s radošću to učinio. Nisam znao ništa o baletu,  ali sam oduvek znao ko je Karla Frači. Uostalom, svaki Italijan je čuo za nju.

Za one koji eventualno ne znaju, koliko je Karla Frači bila važna za svet baleta? 

– O njenom talentu možete čitati svuda, ali ono što ju je učinilo čuvenom i drugačijom, jeste da je uspela da baletsku umetnost izvede iz pozorišnih hramova, da je predstavi običnim ljudima tako što je putovala i igrala na malim scenama, na trgovima, u ruralnim sredinama, ali i na televiziji. Taj običan svet je počeo da je obožava i da ujedno obožava balet, jer je ona imala energiju da stigne do njih, kao i nesalomivu volju da balet učini popularnom umetnošću. 

Čitajući „Korak po korak”, stiče se utisak da je, uprkos činjenici da je bila deo svetskog džet-seta, Karla Frači bila veoma jednostavna osoba?

– Da, Karla Frači je bila zaista jednostavno ljudsko biće. Pored toga, bila je jako skromna. Svakako je bila veoma ponosna na svoj rad i svoju karijeru, sigurno joj je prijalo što su joj ljudi bili zahvalni i što bi joj aplaudirali ili je zaustavljali na ulici, ali nikada nije zaboravljala da potiče iz radničke porodice. Njen život je bio posvećen umetnosti, ali njeni svakodnevni prijatelji su bili neki divni ljudi, sasvim običnih zanimanja.

U knjizi pominjete Federika Felinija, Ritu Levi, Čarlija Čaplina, Nina Rotu, Đorđa Armanija. Takođe, Mariju Kalas i Aristotela Onazisa, kao i njihovu vezu. Kako je Karla bila povezana sa njima?

– Marija Kalas je pevala u predstavi koju je režirao Viskonti, iste večeri kada je Karla Frači imala svoj debi u Skali. Karlin budući muž, Bepe Menegati, bio je tada Viskontijev asistent. Bepe je upoznao Karlu i Mariju, i one su počele da se druže i da se viđaju u Italiji i svuda po svetu. Naravno, to druženje se nastavilo i onda kada se Marija Kalas venčala za Aristotela Onazisa. Međutim, zaista ne bih mogao da zamislim Karlu kao prijateljicu čoveka kakav je bio Onazis.

Koliko je važan balet u Italiji? Koliko se sve promenilo danas u odnosu na njeno vreme?

– Karla je oduvek govorila da je balet Pepeljuga svakog teatra. Umetnost kojoj niko ne daje onoliko sredstava i pažnje koliko ona to zaslužuje. Međutim,  s druge strane treba imati u vidu da Italija ima preko 7.500 registrovanih baletskih škola i studija, kao i da su italijanski baletski umetnici prisutni u trupama širom sveta, čineći često i većinu inostranih ansambla…

Ko su bile najbolje balerine njenog vremena, njene prijateljice ili rivalke?

– Karla je imala mnogo prijateljica. Možda su njoj ajbliže bile Margot Fontejn ili Alisija Markova. Verujem da je njena rivalka bila Vera Kolombo, ali to je samo zato što je Kolombo bila primabalerina u Skali, u trenutku kada je Karlina karijera krenula munjevitom brzinom ka zvezdama.

Karla Frači je odirala mnogo predstava u Americi, naročito u Njujorku. Koliko je to tada bilo važno?

– Mislim da je Njujork oduvek bio važan za ceo zapadni svet. Imati značajnu karijeru u Njujorku i biti obožavan od strane njujorške publike, bio je i biće najveći san svakog umetnika.  Ljubitelji baleta su trčali iz teatra u teatar kako bi gledali dva izuzetna i neponovljiva baletska para. Bili su to Nurejev i Fontejn, te Frači i Erik Brun. Njujork je takmičarski grad i postati poznat po svojoj umetnosti u takvoj sredini, može biti samo trijumf i neverovatna radost.

Poznato je da je Rudolf Nurejev zapravo bio njen veoma dobar prijatelj? 

– Mislim da je njihovo prijateljstvo bilo utemeljeno na obostranom, ili bolje reći - reciprocitetnom, a ekstremnom obožavanju i naklonosti. Zato je on i izabrao baš Karlu da igra u njegovj verziji “Krcka Oraščića”, za koju su na raspolaganju imali samo pet dana za pripreme. Ta njegova postavka, kao i sve druge koje je potpisao, izuzetno je zahtevna za igrače. Postojala je neverovatna tenzija, a onda i ogroman uspeh na kraju. Gromoglasne ovacije niko nije mogao da prekine. Publika ih bukvalno nije puštala da siđu sa scene. U tom trenutku, Nurejev joj je rekao: Sada osećaš šta znači hrabrost!

Kako se dogodilo da se ova knjiga nakon Italije, gde je doživela ogroman uspeh, prvo štampa u Srbiji?

– Mislim da je to sve zbog Aje Jung. Pored svega što je uradila za umetničku igru, ona je obožavala Karlu. Napravila je kafeteriju „Frači” u samom srcu Beograda, dok u njenoj Baletskoj školi – najmlađe klase talenata uče balet u studiju koji nosi Karlino ime.  Aja je izuzetna osoba, umetnica koja svoj posao vođenja Beogradsko festivala i važne Fondacije obavlja sa strašću. Nakon predstavljanja knjige u Beogradu, bio sam jako srećan. Između ostalog i zato što sam u Srbiji, zemlji koju sam prvi put posetio, pronašao dobru prijateljicu. Sada dolazim u Novi Sad, gde takođe nikada nisam bio, i jako se radujem našem novom druženju, uz predivan povod razgovora sa baletskom i čitalačkom publikom.

M. Stajić