Енрико Ротели: Несаломива воља велике балерине

У Италији је књигу приредила чувена издавачка кућа „Мондадори”, док српско издање аутобиграфије славне балерине, уз подршку Италијанског института за културу и Банке Интеса, потписује Београдски фестивал игре, чије је 15. издање пре четири године отворила велика уметница. На промоцији ће говорити Енрико Ротели, новинар и писац који је коаутор овог дела, уз Ају Јунг, директорку БФИ, а вече у ГМС биће употпуњено филмом „Карла“ у режији Емануела Имбучија, насталом управо по мотивима ове књиге.

Аутобиографија Карле Фрачи је у Италији доживела пето издање, по њој је снимљен и филм, а српски језик је први на који је преведена. Како сте дошли на идеју да приредите ову књигу?

– Догодило се сасвим случајно! На презентацију аутобиографије глумачке диве Валентине Кортезе, на којој сам такође радио, дошла је Карла. Оне су биле блиске пријатељице. Ту су били и наши издавачи, представници миланског Мондадорија, који су ме у том тренутку питали: Шта мислите о Карли Фрачи? Можете ли преузети посао око писања њене аутобиографије? Наравно, одмах сам рекао да бих с радошћу то учинио. Нисам знао ништа о балету,  али сам одувек знао ко је Карла Фрачи. Уосталом, сваки Италијан је чуо за њу.

За оне који евентуално не знају, колико је Карла Фрачи била важна за свет балета? 

– О њеном таленту можете читати свуда, али оно што ју је учинило чувеном и другачијом, јесте да је успела да балетску уметност изведе из позоришних храмова, да је представи обичним људима тако што је путовала и играла на малим сценама, на трговима, у руралним срединама, али и на телевизији. Тај обичан свет је почео да је обожава и да уједно обожава балет, јер је она имала енергију да стигне до њих, као и несаломиву вољу да балет учини популарном уметношћу. 

Читајући „Корак по корак”, стиче се утисак да је, упркос чињеници да је била део светског џет-сета, Карла Фрачи била веома једноставна особа?

– Да, Карла Фрачи је била заиста једноставно људско биће. Поред тога, била је јако скромна. Свакако је била веома поносна на свој рад и своју каријеру, сигурно јој је пријало што су јој људи били захвални и што би јој аплаудирали или је заустављали на улици, али никада није заборављала да потиче из радничке породице. Њен живот је био посвећен уметности, али њени свакодневни пријатељи су били неки дивни људи, сасвим обичних занимања.

У књизи помињете Федерика Фелинија, Риту Леви, Чарлија Чаплина, Нина Роту, Ђорђа Арманија. Такође, Марију Калас и Аристотела Оназиса, као и њихову везу. Како је Карла била повезана са њима?

– Марија Калас је певала у представи коју је режирао Висконти, исте вечери када је Карла Фрачи имала свој деби у Скали. Карлин будући муж, Бепе Менегати, био је тада Висконтијев асистент. Бепе је упознао Карлу и Марију, и оне су почеле да се друже и да се виђају у Италији и свуда по свету. Наравно, то дружење се наставило и онда када се Марија Калас венчала за Аристотела Оназиса. Међутим, заиста не бих могао да замислим Карлу као пријатељицу човека какав је био Оназис.

Колико је важан балет у Италији? Колико се све променило данас у односу на њено време?

– Карла је одувек говорила да је балет Пепељуга сваког театра. Уметност којој нико не даје онолико средстава и пажње колико она то заслужује. Међутим,  с друге стране треба имати у виду да Италија има преко 7.500 регистрованих балетских школа и студија, као и да су италијански балетски уметници присутни у трупама широм света, чинећи често и већину иностраних ансамбла…

Ко су биле најбоље балерине њеног времена, њене пријатељице или ривалке?

– Карла је имала много пријатељица. Можда су њој ајближе биле Маргот Фонтејн или Алисија Маркова. Верујем да је њена ривалка била Вера Коломбо, али то је само зато што је Коломбо била примабалерина у Скали, у тренутку када је Карлина каријера кренула муњевитом брзином ка звездама.

Карла Фрачи је одирала много представа у Америци, нарочито у Њујорку. Колико је то тада било важно?

– Мислим да је Њујорк одувек био важан за цео западни свет. Имати значајну каријеру у Њујорку и бити обожаван од стране њујоршке публике, био је и биће највећи сан сваког уметника.  Љубитељи балета су трчали из театра у театар како би гледали два изузетна и непоновљива балетска пара. Били су то Нурејев и Фонтејн, те Фрачи и Ерик Брун. Њујорк је такмичарски град и постати познат по својој уметности у таквој средини, може бити само тријумф и невероватна радост.

Познато је да је Рудолф Нурејев заправо био њен веома добар пријатељ? 

– Мислим да је њихово пријатељство било утемељено на обостраном, или боље рећи - реципроцитетном, а екстремном обожавању и наклоности. Зато је он и изабрао баш Карлу да игра у његовј верзији “Крцка Орашчића”, за коју су на располагању имали само пет дана за припреме. Та његова поставка, као и све друге које је потписао, изузетно је захтевна за играче. Постојала је невероватна тензија, а онда и огроман успех на крају. Громогласне овације нико није могао да прекине. Публика их буквално није пуштала да сиђу са сцене. У том тренутку, Нурејев јој је рекао: Сада осећаш шта значи храброст!

Како се догодило да се ова књига након Италије, где је доживела огроман успех, прво штампа у Србији?

– Мислим да је то све због Аје Јунг. Поред свега што је урадила за уметничку игру, она је обожавала Карлу. Направила је кафетерију „Фрачи” у самом срцу Београда, док у њеној Балетској школи – најмлађе класе талената уче балет у студију који носи Карлино име.  Аја је изузетна особа, уметница која свој посао вођења Београдско фестивала и важне Фондације обавља са страшћу. Након представљања књиге у Београду, био сам јако срећан. Између осталог и зато што сам у Србији, земљи коју сам први пут посетио, пронашао добру пријатељицу. Сада долазим у Нови Сад, где такође никада нисам био, и јако се радујем нашем новом дружењу, уз предиван повод разговора са балетском и читалачком публиком.

М. Стајић