PREČANSKA LEKSIKA Gladalica

Ali zna da peca pa ga pitam šta ide. Kaže – samo pokoja gladalica. Pitam, opet, da li je baš kao prava gladalica, da nisu to penkale kao jesenas. „Kako misliš ’prava gladalica’, ima samo jedna gladalica, štuka, ni mala ni velika”, veli on.

Kužim nekako nesporazum pa potegnem potpuno novu pravu gladalicu, brus za oštrenje kose, koja se nekad mogla pazariti na svakom seoskom vašaru, ja sam nedavno kupio na pijaci sve s nalepnicom da je „made in Slovenija”, srećan što sam prekršio onu Slobinu naredbu da se od „bečkih konjušara” ne sme ništa kupovati. Ubedim tako čvrstim dokazom Pericu (ja ga nikada ne zovem kako on hoće) da su ribe samo pozajmile ime od rapavog kamena, prirodnog ili veštačkog, kojim se kosa „gladi”, oštri, a tokom samog vrlo važnog i teškog posla – košenja žita, ovsa, ječma, trave, dateline, sveg korova koji može da se obori oštrim krivim sečivom, sabljom nasađenom na drveno držalje, a stegnuto okovom od gvožđa, zvanim grivna, baš kao i ukrajinska valuta.

Ispričam Perici, potom, da gladalica ne voli da bude sama, tako zaboravljena kao ova moja. Kosac nju nosi ceo dan sa sobom, o pasu. Pričvrsti nekakako za kaiš mali rezervoar s vodom, gurne u njega gladalicu pa kada oseti da mu kosa više ne seče lako i brzo, zastane raširenih nogu, nasloni držaljicu o zemlju, zagrli kosu levom rukom negde na njenoj sredini, čvrsto da se ne mrda, a onda desnom s obe strane sečiva oštri sjajni čelik. Izvuče žicu na ivici kose, malo se odmori te vrati gladalicu u vodu jer, navodno, oštri samo kada je vlažna.

Sud u kojem se gladalica (ili brus) odmara zove se – vodir. Obično je od roga debeloga vola, ali ga ima i od pleka (lima) pa i od drveta. Gladalica je samo pomoćni alat za oštrenje kose, portabl, prva pomoć, jer se kosa zapravo može naoštriti samo otkivanjem, tanjenjem sečiva na mini-nakovnju, babici, udarcima čekića sa špicastim vrhom, čakanca, alatke istovetne simbolu na zastavi komunista. One ukrštene sa srpom. Čekić kao simbol radnika, srp za nas seljake. Ko se seća – seća, baš lepa zastava, žao mi što nisam imao čak ni sliku njenu, da pokažem Perici.

Imao sam (ne)sreću da u dalekoj Americi upoznam baš u detalje i značajnije rođake gladalice, ogromna tocila, što su glodala, brusila, čelične šipke i druge grube metalne delove, izlivene ali nedovoljno glatke da se ugrade u mašine i sisteme. Ja sam samo čistio bazene sastruganim opiljcima i potrošenim tocilima, ponekad i hranio mašine brusilice, ali sam video da majstori po nekoliko dana naštimavaju tocila od više stotina funti da skidaju tek deseti deo milimetra s ploče ili cevi što smo im gurali u gladna usta, danima i nedeljama kada je ugovoren neki veliki posao. Nekada, kradom, pokušavao sam i sam da merim brušeni odlivak maleckim nonijusom koji je svaki majstor nosio u džepu radnog kombinezona. Nije bilo vodira već se sistem hladio mlazom emulzije, vode i ulja, tačno propisanog razmera, a sve se spiralo u čelična korita. Koja sam ja čistio, lopatom s rupama veličine graška. Lopatu bez rupa nisi mogao da pomeriš s dna bazena, toliko su teški pomešani opiljci i istrošena tocila.

Gazda čelične barake i firme „Univerzal” sa stotinu radnika zvao se J. Tot, podsećao sam ga kako se na mađarskom kaže dobro jutro, a njegova kći Monika mene naučila kako se rukuje lopatom i vozi viljuškar s opiljcima, jer se sve vraća negde gde će od tog mulja načiniti nova tocila. Možda i pokoju gladalicu. Sva tri njena brata su radila za mašinama i bila jednako masna i garava od brušenog čelika, kao i ja, čistač radionice. Sad čujem, čelik više ne stanuje ni na obalama jezera Iri, u Klivlendu, koji je nikao na čeličanama i brusačkim radionicama.   

Pavle Malešev