ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Гладалица

Али зна да пеца па га питам шта иде. Каже – само покоја гладалица. Питам, опет, да ли је баш као права гладалица, да нису то пенкале као јесенас. „Како мислиш ’права гладалица’, има само једна гладалица, штука, ни мала ни велика”, вели он.

Кужим некако неспоразум па потегнем потпуно нову праву гладалицу, брус за оштрење косе, која се некад могла пазарити на сваком сеоском вашару, ја сам недавно купио на пијаци све с налепницом да је „маде ин Словенија”, срећан што сам прекршио ону Слобину наредбу да се од „бечких коњушара” не сме ништа куповати. Убедим тако чврстим доказом Перицу (ја га никада не зовем како он хоће) да су рибе само позајмиле име од рапавог камена, природног или вештачког, којим се коса „глади”, оштри, а током самог врло важног и тешког посла – кошења жита, овса, јечма, траве, дателине, свег корова који може да се обори оштрим кривим сечивом, сабљом насађеном на дрвено држаље, а стегнуто оковом од гвожђа, званим гривна, баш као и украјинска валута.

Испричам Перици, потом, да гладалица не воли да буде сама, тако заборављена као ова моја. Косац њу носи цео дан са собом, о пасу. Причврсти некакако за каиш мали резервоар с водом, гурне у њега гладалицу па када осети да му коса више не сече лако и брзо, застане раширених ногу, наслони држаљицу о земљу, загрли косу левом руком негде на њеној средини, чврсто да се не мрда, а онда десном с обе стране сечива оштри сјајни челик. Извуче жицу на ивици косе, мало се одмори те врати гладалицу у воду јер, наводно, оштри само када је влажна.

Суд у којем се гладалица (или брус) одмара зове се – водир. Обично је од рога дебелога вола, али га има и од плека (лима) па и од дрвета. Гладалица је само помоћни алат за оштрење косе, портабл, прва помоћ, јер се коса заправо може наоштрити само откивањем, тањењем сечива на мини-наковњу, бабици, ударцима чекића са шпицастим врхом, чаканца, алатке истоветне симболу на застави комуниста. Оне укрштене са српом. Чекић као симбол радника, срп за нас сељаке. Ко се сећа – сећа, баш лепа застава, жао ми што нисам имао чак ни слику њену, да покажем Перици.

Имао сам (не)срећу да у далекој Америци упознам баш у детаље и значајније рођаке гладалице, огромна тоцила, што су глодала, брусила, челичне шипке и друге грубе металне делове, изливене али недовољно глатке да се уграде у машине и системе. Ја сам само чистио базене саструганим опиљцима и потрошеним тоцилима, понекад и хранио машине брусилице, али сам видео да мајстори по неколико дана наштимавају тоцила од више стотина фунти да скидају тек десети део милиметра с плоче или цеви што смо им гурали у гладна уста, данима и недељама када је уговорен неки велики посао. Некада, крадом, покушавао сам и сам да мерим брушени одливак малецким нонијусом који је сваки мајстор носио у џепу радног комбинезона. Није било водира већ се систем хладио млазом емулзије, воде и уља, тачно прописаног размера, а све се спирало у челична корита. Која сам ја чистио, лопатом с рупама величине грашка. Лопату без рупа ниси могао да помериш с дна базена, толико су тешки помешани опиљци и истрошена тоцила.

Газда челичне бараке и фирме „Универзал” са стотину радника звао се Ј. Тот, подсећао сам га како се на мађарском каже добро јутро, а његова кћи Моника мене научила како се рукује лопатом и вози виљушкар с опиљцима, јер се све враћа негде где ће од тог муља начинити нова тоцила. Можда и покоју гладалицу. Сва три њена брата су радила за машинама и била једнако масна и гарава од брушеног челика, као и ја, чистач радионице. Сад чујем, челик више не станује ни на обалама језера Ири, у Кливленду, који је никао на челичанама и брусачким радионицама.   

Павле Малешев