PREČANSKA LEKSIKA Kukuruzi već se beru

Početak poznate pesme Marka Nešića veli da je jesen stigla, ove godine i ranije, na silu, to jest višu silu, pa su kukuruzi sazreli na brzinu zbog duge suše jer bi još veselo šuštali zelenim listovima da su ih kiše zalile na vreme.

Tad bi bolje nalili zrno, produžili se i ugojili klipove, a ovako će dobaciti tek negde malo više od polovine lanjskog prinosa. Inače izuzetnog. No, panike nema, jer je Srbija uvek među prvih deset zemalja sveta po proizvodnji “zlatnog zrna”.  

Dok su mnoge mirisne i romantične biljke čekale milenijume da uđu u pesme, narodne i “pravljene”, dotle je jednoj “krmini” bilo dosta tek tri-četiri veka da povede kolo. Istina, ovde u ravnici, više kao podsetnik đuvegijama da je jesen tu, da opet ne propuste da se ožene, kao čvrst i vidljiv agument, možda kod udavača inspirisan i samim klipom, najznačajnijim ukrasom kukuruzne stabljike. Svejedno, ova čarobna biljka osvojila je svet silovitim startom iz Novog sveta, negde u 16. veku, kad je njegovo zrno prvi put posejano izvan Amerike. Tamo gde je sad Meksiko mu je postojbina, tamošnji prvobitni žitelji, od nas zvani Indijanci, tvrde da su ga dobili direktno od bogova, ali ako to i nije prava istina, lepa je ilustracija zašto ga je svet toliko zavoleo. Voli toplo, dosta sunca i prilično vode u nekim fazama rasta (metličanje, nalivanje zrna) ali je ipak dovoljno prilagodljiv da ga ima maltene u celom svetu. Kod nas je došao preko Osmanlija, o čemu govore i nazivi “ zlatnog zrna” (omiljen izraz agro-novinara) kod nekih evropskih naroda, Mađara, Italijana, Čeha, koji ga zovu tursko zrno ili žito (pšenica). Najčešće ime širom sveta na engleskom je korn, dakle zrno, seme, dok je u botaniku upisan kao Zea mays ili u prevodu sa tahićanskog - biljka života. To je dosta tačno, jer je kukuruz po nekim statistikama potisnuo pirinač i pšenicu kao tradicionalne hraniteljke.

Od korna istiskuje se više od hiljadu proizvoda, od lepka i građevinskih elemenata, do najfinijeg pudera, naravno mnoštva prehrambenih namirnica, sokova, brašna, ulja… Neki varijeteti se jedu bez obrade i dodataka, šećerci, kokice, bejbi korn (kiseli se kao krastavac), ali računajući čak osvežavajuća i alkoholna pića (burbon viski, boza, ćiča morada u Peruu), od ukupnog roda čovek pojede tek - tri odsto! Stoka potroši oko 40 procenata, industrija desetak, a u poslednjih deset godina čak 40 odsto američke berbe (inače najjače na svetu - oko 360 miliona tona) pretvara se u etanol, gorivo koje se dodaje benzinu ili ga zamenjuje. Neke evropske zemlje (Nemačka, recimo) koriste celu biljku za produkciju biogasa, ali je to još u povoju. Moj već izanđali vic da su američki tehnolozi silni i pametni, jer od kukuruza prave viski, a mi ga dajemo svinjama, još uvek važi, uz opasku moje žene da je to svejedno. Kod nas se, naime, maltene sve završava na prekrupi, eventualno nešto više šećerca i korn-lekica za doručak. Čak je smanjena i tradicionalna ponuda mamaljuge, kulje i kačamaka u domaćoj upotrebi, a i proja zaostaje za gibanicom.

Prvo ime pod kojim je kukuruz kod nas zabeležen je muruz (nepoznato poreklo), a sadašnji naziv je oko 1830. izmislio češki naučnik svetskog glasa Jan Presl Svatopluk, koji je sa bratom Borivojem dao i mnoga imena biljkama, životinjama i mineralima, praveći “novotvore”, reči bliske slovenskim jezicima. Njihovi su nazivi vapno (kreč), klokan (kengur), živa (merkuri), te paprika. Pošto su Preslovi bili Pražani, kukuruz je zadržao Preslovo ime u nekim zemljama Ka und Ka monarhije, Mađarskoj, Poljskoj Češkoj, Slovačkoj, te našem region. Dalje po Evropi ima mnogo imena, ali se čini da su najlepše smislili Bugari. Tamo je carevica ili carka, uz gogulj, mumuz i još neke nadimke. Makedonci ga zovu pčenka, Ukrajinci još i povonka i kijuški, Rusi kukuruce i papuša, Mađari mu čak tepaju da je tengeri (morski, prekomorski), a Rumuni kažu porumbul, papuški, mamul (odatle naša mamaljuga), dok je u mnogim jezicima majz, mejz i maca. Po Africi su ga širili Portugalci, te se tamo zove - mili. Turci, koji su takođe trgovali moćnim zrnom, zvali su ga prvo misir, a potom kokoroz, te pomno pratili kako utiče na ishranu konja, njima jako važnim za vojsku (navodno je slabiji od zobi), a popularisali ga oslobađajući raju poreza ako ga seje.

Klip kukuruza je moćni plod, nekad samo od osam redi, sad i preko 20, šapurika, drška klipa, odličan ogrev i igračka vojvođanske dece, ljuštika, svilenkasta ovojnica klipa, nekad je korišćena za razne rukotvorine i punjenje “slamarica”, kukuruzovina, zrela stabljika, odlična je i omiljena stočna hrana, naročito krava, ogrizine su oglodana kukuruzovina i dobar ogrev za zidane pećke, kupe su uspravljeni snopovi kukuruzovine, yomba je ostatak stabljike sa korenom, ogrev siromašnih, mišlinger - gusto posejan kukuruz, stočna hrana i sastojak silaže, korišćen pre zrenja, a zaperci neželjeni bočni izdanci kod nekih starih sorti.

Kukuruz se nekad skladištio u klipu u čardacima (u Sremu - kotarke) uz vađenje, krunjenje i krupljenje (mlevenje), već po potrebi. Sad se bere kombajnima, odmah kruni i smešta u silose. Šapurike, valjda, više i ne postoje, kao ni ljuštike, kukuruzovina pa, naravno, ni ogrizine. Pavle Malešev