Tvoja reč: Aleksandar Stanić (17), autor filma „Pupin i ja”

Ovaj mladi talentovani i svestrani umetnik, inače rodom iz Stare Pazove, dobio je i nagradu Regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin” iz Pančeva, koja mu je uručena na nedavno održanoj svečanoj akademiji u Idvoru u okviru manifestacije Pupinovi dani.

- Umetnost je nekako porodična stvar, imam članove porodice koji su slikari, ali su u svetu umetnosti i sve to mi je došlo prirodno. Moji roditelji su veliki ljubitelji muzike i odrastao sam uz klasičnu muziku, slikarstvo i film.

I je l’ srednja škola ispunila sva tvoja očekivanja i potrebe?

- Da, generalno ova srednja muzička škola daje dosta mogućnosti svojim polaznicima, samo je pitanje koliko mi to želimo da iskoristimo. Konkretno, na predmetu informatike i audiovizuelne tehnike u sklopu ocenjivanja radimo snimanje zvuka, pa možemo da se pronađemo u odnosu na to šta nas zanima, i ja sam rešio da snimim radio dramu kroz koju ću spojiti klasičnu muziku i dramu, a u pitanju je „Đavolji triler”.

Sad kad si rekao da se baviš zvukom, setila sam se da si mi nedavno rekao – da imaš priliku da pitaš Mihajla Pupina da ti reši neki problem, to bi upravo bilo nešto u vezi sa zvukom. Ako možeš da pojasniš o čemu se tačno radi, jer kad si rekao „4D zvuk” samo sam pomislila – šta je to?!

- 4D zvuk je, u principu, kao „četvrta dimenzija zvuka”. On ima određenu prostornu primenu, nažalost, koja još nije razvijena, tako da se može doživeti samo putem slušalica. Ja imam neke ideje da u određenom periodu uspem da ostvarim svoju zamisao da se taj 4D zvuk može primenjivati i bez korišćenja slušalica.

Kako uopšte to zvuči?

- Imate utisak kao da ste na koncertu uživo, da se muzika koju slušate nalazi oko vas. To je audio zapis koji daje boji doživljaj. To sve ima široku primenu, od audio industrije, do poboljšanja filmskog kvaliteta, i u tom slučaju biste imali utisak kao da ste jedan od aktera filma. Daje novu dimenziju života čoveku.

U kom trenutku će to postati realno?

- Nadam se da će da bude kad ja uspem sve da završim. Mada, veliki broj ljudi trenutno radi na tom projektu 4D zvuka, ali je problem što telefoni i zvučnici koje koristimo su slabijeg kvaliteta. U principu, kada bi se našao kvalitetan zvučnik i kada bi se tome zaista posvetilo, mislim da bi moglo da se za tri-četiri godine zaista ostvari.

Hajde, držimo ti fige, pa da se za tri-četiri godine opet čujemo, ali tim povodom. Nadovezaću se na tvoje filmsko ostvarenje „Pupin i ja”, koje pokazuje koliko si svestran i talentovan. Kako je nastala ideja i koji je bio razlog zbog kog si se upustio u snimanje tog filma?

- Kao muzičar, dugo sam izučavao Pupina i on je zaista riznica informacija o zvuku koje još nisu iskorišćene. Obratio sam se mentoru, a on mi je ubacio „rovca”, kao, šta bi bilo da se Pupin pojavi u 21. veku i onda sam počeo da čitam, u pojedinim izvorima sam pronašao da postoji urbana legenda da se on pojavljivao sredinom sedamdesetih na teritoriji Banata, da je pomagao ljudima koji su imali velike probleme. Ja sam to malo u svom maniru odradio i spojio sam da se u filmu ostvarila Pupinova neostvarena želja, a to je da se Idvor i cela Vojvodina bavi ne samo proizvodnjom sirovina, već i preradom u polugotove i gotove proizvode.

To će se desiti u drugom delu filma?

- Dečak je već sad našao ideju i način kako, a u drugom delu filma će sve biti podignuto na viši nivo. U principu, dečak će biti u zrelijim godinama, uspeće da ostvari svoj san, a za sve ostalo ćete morati da sačekate projekciju.

Mudro. Kad uzmemo u obzir celu situaciju u svetu, za šta bi nam Pupin sad najbolje došao? U smislu, šta bismo trebali da tražimo od njega ne bi li nam bilo bolje?

- S obzirom na to da se sad dešavaju generalno nehumane situacije za celosvetsku ekonomiju i da je jedna velika ekonomska kriza, mislim da bi Pupin, kao neko ko je bio jako vrstan ekonomista, mogao da nam pomogne u nekoj reformi budžeta. Da na malo drugačiji način vodi budžet i državu.

Sviđa mi se kako razmišljaš. A koji su ti planovi za dalje?

- Planiram da objedinim to što najbolje znam, a to su muzika i film. Planiram da upišem smer produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i da probam da i ja malo napravim reformu ali kada je u pitanju kinematografija Srbije. TV formati u kojima se promoviše kriminal su više nametnuti nego što ljudi to žele da gledaju. Mislim da se previše novca ulaže u tako neke projekte. Generalno mislim da je televizija previše zatrovana nepotrebnim sadržajima koji ne bi ni trebalo da se nađu u terminima u kojima se nalaze.

Šta bi ubacio umesto svega toga što si naveo, a što bi izbacio?

- Znate kako, te kriminalističke serije su jako kvalitetno odrađene. Mogu da kažem da je to nešto što je loše, ali mislim i da je nametnuto.

Na koju temu se treba bazirati?

- Nisam neko ko je pobornik Jugoslavije, ali mislim da je osamdesetih godina bilo više serijskih formata koje je cela porodica mogla da gleda. Imali smo dobrih sitkoma, a već dugi niz godina nije snimljena ni jedna dobra komedija, dokumentarci su nam zastareli, a ima ih i mnogo koji su napisani ali televizije ne žele da im daju prostor jer im se ne isplati.

Misliš da bi sve to bilo interesantno tvojim vršnjacima?

- Sve je to stvar marketinga, način na koji nešto plasirate publici je presudan. Ako plasirate neki glup sadržaj ali na dobar način, to će kod publike proći dobro. Sigurno ste gledali neki film ili seriju koji ima fantastične trejlere, izgledaju genijalno, a film je jeftino i amaterski odrađen, jednostavno je loš i vi budete razočarani. A što se tiče moje generacije koja prati nekvalitetnije sadržaje, mislim da nemaju razvijen ukus kad je u pitanju umetnost jer nisu bili dovoljno u kontaktu sa nečim što je kvalitetno. Isto tako, mislim da moderna muzika ima veliki uticaj na omladinu jer u svakoj pesmi slušate o novcu, a svako bi želeo da ima mnogo novca. Zato sam i napisao radio dramu „Đavolji triler” koja je, zapravo, društveno-kritička radio drama. A kako seješ, tako žanješ.

Tekst i foto: Lea Radlovački