Твоја реч: Александар Станић (17), аутор филма „Пупин и ја”

Овај млади талентовани и свестрани уметник, иначе родом из Старе Пазове, добио је и награду Регионалног центра за таленте „Михајло Пупин” из Панчева, која му је уручена на недавно одржаној свечаној академији у Идвору у оквиру манифестације Пупинови дани.

- Уметност је некако породична ствар, имам чланове породице који су сликари, али су у свету уметности и све то ми је дошло природно. Моји родитељи су велики љубитељи музике и одрастао сам уз класичну музику, сликарство и филм.

И је л’ средња школа испунила сва твоја очекивања и потребе?

- Да, генерално ова средња музичка школа даје доста могућности својим полазницима, само је питање колико ми то желимо да искористимо. Конкретно, на предмету информатике и аудиовизуелне технике у склопу оцењивања радимо снимање звука, па можемо да се пронађемо у односу на то шта нас занима, и ја сам решио да снимим радио драму кроз коју ћу спојити класичну музику и драму, а у питању је „Ђавољи трилер”.

Сад кад си рекао да се бавиш звуком, сетила сам се да си ми недавно рекао – да имаш прилику да питаш Михајла Пупина да ти реши неки проблем, то би управо било нешто у вези са звуком. Ако можеш да појасниш о чему се тачно ради, јер кад си рекао „4Д звук” само сам помислила – шта је то?!

- 4Д звук је, у принципу, као „четврта димензија звука”. Он има одређену просторну примену, нажалост, која још није развијена, тако да се може доживети само путем слушалица. Ја имам неке идеје да у одређеном периоду успем да остварим своју замисао да се тај 4Д звук може примењивати и без коришћења слушалица.

Како уопште то звучи?

- Имате утисак као да сте на концерту уживо, да се музика коју слушате налази око вас. То је аудио запис који даје боји доживљај. То све има широку примену, од аудио индустрије, до побољшања филмског квалитета, и у том случају бисте имали утисак као да сте један од актера филма. Даје нову димензију живота човеку.

У ком тренутку ће то постати реално?

- Надам се да ће да буде кад ја успем све да завршим. Мада, велики број људи тренутно ради на том пројекту 4Д звука, али је проблем што телефони и звучници које користимо су слабијег квалитета. У принципу, када би се нашао квалитетан звучник и када би се томе заиста посветило, мислим да би могло да се за три-четири године заиста оствари.

Хајде, држимо ти фиге, па да се за три-четири године опет чујемо, али тим поводом. Надовезаћу се на твоје филмско остварење „Пупин и ја”, које показује колико си свестран и талентован. Како је настала идеја и који је био разлог због ког си се упустио у снимање тог филма?

- Као музичар, дуго сам изучавао Пупина и он је заиста ризница информација о звуку које још нису искоришћене. Обратио сам се ментору, а он ми је убацио „ровца”, као, шта би било да се Пупин појави у 21. веку и онда сам почео да читам, у појединим изворима сам пронашао да постоји урбана легенда да се он појављивао средином седамдесетих на територији Баната, да је помагао људима који су имали велике проблеме. Ја сам то мало у свом маниру одрадио и спојио сам да се у филму остварила Пупинова неостварена жеља, а то је да се Идвор и цела Војводина бави не само производњом сировина, већ и прерадом у полуготове и готове производе.

То ће се десити у другом делу филма?

- Дечак је већ сад нашао идеју и начин како, а у другом делу филма ће све бити подигнуто на виши ниво. У принципу, дечак ће бити у зрелијим годинама, успеће да оствари свој сан, а за све остало ћете морати да сачекате пројекцију.

Мудро. Кад узмемо у обзир целу ситуацију у свету, за шта би нам Пупин сад најбоље дошао? У смислу, шта бисмо требали да тражимо од њега не би ли нам било боље?

- С обзиром на то да се сад дешавају генерално нехумане ситуације за целосветску економију и да је једна велика економска криза, мислим да би Пупин, као неко ко је био јако врстан економиста, могао да нам помогне у некој реформи буџета. Да на мало другачији начин води буџет и државу.

Свиђа ми се како размишљаш. А који су ти планови за даље?

- Планирам да објединим то што најбоље знам, а то су музика и филм. Планирам да упишем смер продукције на Факултету драмских уметности у Београду и да пробам да и ја мало направим реформу али када је у питању кинематографија Србије. ТВ формати у којима се промовише криминал су више наметнути него што људи то желе да гледају. Мислим да се превише новца улаже у тако неке пројекте. Генерално мислим да је телевизија превише затрована непотребним садржајима који не би ни требало да се нађу у терминима у којима се налазе.

Шта би убацио уместо свега тога што си навео, а што би избацио?

- Знате како, те криминалистичке серије су јако квалитетно одрађене. Могу да кажем да је то нешто што је лоше, али мислим и да је наметнуто.

На коју тему се треба базирати?

- Нисам неко ко је поборник Југославије, али мислим да је осамдесетих година било више серијских формата које је цела породица могла да гледа. Имали смо добрих ситкома, а већ дуги низ година није снимљена ни једна добра комедија, документарци су нам застарели, а има их и много који су написани али телевизије не желе да им дају простор јер им се не исплати.

Мислиш да би све то било интересантно твојим вршњацима?

- Све је то ствар маркетинга, начин на који нешто пласирате публици је пресудан. Ако пласирате неки глуп садржај али на добар начин, то ће код публике проћи добро. Сигурно сте гледали неки филм или серију који има фантастичне трејлере, изгледају генијално, а филм је јефтино и аматерски одрађен, једноставно је лош и ви будете разочарани. А што се тиче моје генерације која прати неквалитетније садржаје, мислим да немају развијен укус кад је у питању уметност јер нису били довољно у контакту са нечим што је квалитетно. Исто тако, мислим да модерна музика има велики утицај на омладину јер у свакој песми слушате о новцу, а свако би желео да има много новца. Зато сам и написао радио драму „Ђавољи трилер” која је, заправо, друштвено-критичка радио драма. А како сејеш, тако жањеш.

Текст и фото: Леа Радловачки