„Vojcek” Nemzeti sinhaz iz Budimpešte na Infantu
God Save the Queen! Ako pozorište ikad više hoće da se zove pozorištem, ne samo da mora da razvali rampu, taj famozni četvrti zid okrenut ka publici, nego mora da rasturi zidine ustanove koja odavno samo održava poredak nemoći zbog čega ljudi radije gledaju u svoje ekrane.
Predstava „Vojcek” Georga Bihnera, u režiji Atile Vidnjanskog mlađeg i izvedbi Nemzeti sinhaza iz Budimpešte, viđena na Infantu ovih dana, verovatno bi bila još luđa da je nastala ove, a ne 2018, jer sada upravo besni još jedan rat u Evropi. Ali, i bez toga, potpuno ga je predvidela. Jer sam izbor komada - ubilačko ludilo glavnog junaka prikazano kao posledica militarizma i represije osećajnosti - dovoljno govori o našem vremenu. U Nemzeti sinhaz su se još usudili da ovaj komad potpuno raspore, čak i creva mu izvuku, u nešto nalik najprljavijem snu. Od pozornice naprave blatnjavu arenu za svinje zajedno sa svima nama u publici. Da se valjamo i kako to svinje rade - uživamo u tome.
Najomiljeniji deo mi je bio provokativna strategija da se izazivanjem nemira i neprijatnosti, bombardovanjem čula apsurdnim i naizgled bespredmetnim sadržajem, presecanjem svake scene drugom, pa nje trećom i tako u nedogled, pojača redak mir fragmenata Bihnerovog teksta u kojem se Vojcek krčka u svojoj pasivnoj izgubljenosti. Kreature, a ne likovi iskaču sa svih strana, pa i iz frižidera, i izvode sumanute monologe, dijaloge, plesove, postaju ritual koji do kraja sve više podstiče na doživljaj svakodnevice opterećene brzinom, dinamikom, postignućem, zabavom... Kao da vas je neko u venu prikopčao na pokvareni matriks!
„Vojcek” iz Budimpešte čoveka prosto izaziva da se oseti isuviše čistim da bi učestvovao u tome, da se distancira, da ne želi ludilo namenjeno njemu - Vojceku, iako svako od nas svaki dan pristaje na sve vidove nove normalnosti u kojoj se do parodije na brutalno realističan način serviraju pogubne ideje o lepoti, zdravlju, ljubavi, lokalnoj i globalnoj politici.
Ali ne, ne ja. Jako sam uživao u predstavi, još u prvom redu, gde su glumci padali pod noge, sudarali se jedni sa drugima, sa zidovima i rekvizitom, gađali graškom, prskali krvlju, mazali margarinom... Dugo nisam video nešto što sa više smisla dostojno reprezentuje savremeno pozorište i poziv da se ne preseravamo, da smo kao ljudi ništa više od životinja koje su u stanju da se igraju i raduju se tome što znaju da ispadnu budale. Moral kao da postoji samo na reklami. I (samo)uništićemo s(v)e. O, da. Možda i ne uspeju oni „najbolji„, elite, da se lansiraju pre nego što neko ugasi svetlo na ovoj planeti.
I hvala ovom pozorištu što me pozvalo da prenesem kako upravo čitam Adornov „Žargon autentičnosti”, da pokušam da napišem tekst koji ne reprezentuje intelektualizaciju, tu masovnu mašinu za privid važnosti, dalju specijalizaciju rada i povećanje produktivnosti. Čovek - parafraziraću, kaže Adorno, kako to gordo zvuči! Koji, bre, čovek? Kažem ja.
Slušam ljude po gradskom prevozu - pojma nemaju zašto im je za vikend centar bio zatvoren za autobuse. Pitaju se je li neki protest. To bi ih možda zanimalo više od prestonice kulture.
Pričam sa kurdskim političkim progonjenikom iz Turske, kaže mi da su sport, seks i umetnost tri najveća SOS za ljudsku zajednicu. Sport zato što je uništio radost igre. Seks zato što je uništio dostojanstvo žene. Umetnost zato što je samo za prosvetljene, pardon, prosvećene. Tri suštinske potrebe pretvorene su u proizvode za koje pogon i snagu obezbeđuju svi, neplaćeni i potlačeni, a uživaju samo retki. Vlasnici. O, Markse, vaskrsni!
Nemzeti sinhaz, hvala što ste bili hrabri da napravite predstavu koja je oslobodila emociju da bar kažem još i to da mi je muka od pozorišta koje se pravi kao da se Frljić i Urban nikad nisu dogodili. Kao da nikad nije bilo futurista, nadrealista, Saut Parka i Breaking Bad. Kao da nisu stasale generacije onih kojima nervni sistem ne dozvoljava više od pet minuta da sedi i sluša nekoga ili gleda u sliku koja miruje (dosadno im je - prim. aut.). Da mi je muka od pozorišta u kojem još uvek treba da prepričavam, analiziram i pravim se pametniji i od onih koji su to mnogo pre mene bili i radili. Da govorim o tome šta su pisac i reditelj hteli, kako su to glumci izveli i na kom planu njihova poetika korespondira sa stilom, primenjenim tehnikama i efektima u teatru. Da se raspravljam o tome.
Reći ću samo da „Vojcek” reditelja Vidnjanskog jako voli svoje glumce. Zato oni vole da ga igraju. Rasturaju! Pravi su Seks pistolsi.
Igor Burić