„Војцек” Немзети синхаз из Будимпеште на Инфанту

Представа „Војцек” Георга Бихнера, у режији Атиле Видњанског млађег и изведби Немзети синхаза из Будимпеште, виђена на Инфанту ових дана, вероватно би била још луђа да је настала ове, а не 2018, јер сада управо бесни још један рат у Европи. Али, и без тога, потпуно га је предвидела. Јер сам избор комада - убилачко лудило главног јунака приказано као последица милитаризма и репресије осећајности - довољно говори о нашем времену. У Немзети синхаз су се још усудили да овај комад потпуно распоре, чак и црева му извуку, у нешто налик најпрљавијем сну. Од позорнице направе блатњаву арену за свиње заједно са свима нама у публици. Да се ваљамо и како то свиње раде - уживамо у томе.

Најомиљенији део ми је био провокативна стратегија да се изазивањем немира и непријатности, бомбардовањем чула апсурдним и наизглед беспредметним садржајем, пресецањем сваке сцене другом, па ње трећом и тако у недоглед, појача редак мир фрагмената Бихнеровог текста у којем се Војцек крчка у својој пасивној изгубљености. Креатуре, а не ликови искачу са свих страна, па и из фрижидера, и изводе сумануте монологе, дијалоге, плесове, постају ритуал који до краја све више подстиче на доживљај свакодневице оптерећене брзином, динамиком, постигнућем, забавом... Као да вас је неко у вену прикопчао на покварени матрикс!

„Војцек” из Будимпеште човека просто изазива да се осети исувише чистим да би учествовао у томе, да се дистанцира, да не жели лудило намењено њему - Војцеку, иако свако од нас сваки дан пристаје на све видове нове нормалности у којој се до пародије на брутално реалистичан начин сервирају погубне идеје о лепоти, здрављу, љубави, локалној и глобалној политици.

Али не, не ја. Јако сам уживао у представи, још у првом реду, где су глумци падали под ноге, сударали се једни са другима, са зидовима и реквизитом, гађали грашком, прскали крвљу, мазали маргарином... Дуго нисам видео нешто што са више смисла достојно репрезентује савремено позориште и позив да се не пресеравамо, да смо као људи ништа више од животиња које су у стању да се играју и радују се томе што знају да испадну будале. Морал као да постоји само на реклами. И (само)уништићемо с(в)е. О, да. Можда и не успеју они „најбољи„, елите, да се лансирају пре него што неко угаси светло на овој планети.

И хвала овом позоришту што ме позвало да пренесем како управо читам Адорнов „Жаргон аутентичности”, да покушам да напишем текст који не репрезентује интелектуализацију, ту масовну машину за привид важности, даљу специјализацију рада и повећање продуктивности. Човек - парафразираћу, каже Адорно, како то гордо звучи! Који, бре, човек? Кажем ја.

Слушам људе по градском превозу - појма немају зашто им је за викенд центар био затворен за аутобусе. Питају се је ли неки протест. То би их можда занимало више од престонице културе.

Причам са курдским политичким прогоњеником из Турске, каже ми да су спорт, секс и уметност три највећа СОС за људску заједницу. Спорт зато што је уништио радост игре. Секс зато што је уништио достојанство жене. Уметност зато што је само за просветљене, пардон, просвећене. Три суштинске потребе претворене су у производе за које погон и снагу обезбеђују сви, неплаћени и потлачени, а уживају само ретки. Власници. О, Марксе, васкрсни!

Немзети синхаз, хвала што сте били храбри да направите представу која је ослободила емоцију да бар кажем још и то да ми је мука од позоришта које се прави као да се Фрљић и Урбан никад нису догодили. Као да никад није било футуриста, надреалиста, Саут Парка и Бреакинг Бад. Као да нису стасале генерације оних којима нервни систем не дозвољава више од пет минута да седи и слуша некога или гледа у слику која мирује (досадно им је  - прим. аут.). Да ми је мука од позоришта у којем још увек треба да препричавам, анализирам и правим се паметнији и од оних који су то много пре мене били и радили. Да говорим о томе шта су писац и редитељ хтели, како су то глумци извели и на ком плану њихова поетика кореспондира са стилом, примењеним техникама и ефектима у театру. Да се расправљам о томе.

Рећи ћу само да „Војцек” редитеља Видњанског јако воли своје глумце. Зато они воле да га играју. Растурају! Прави су Секс пистолси. 

Игор Бурић