Čuveni operski pevač Željko Lučić u septembru u Novom Sadu i Beogradu

Ova dva izvođenja, biće posebna jer će se u ulozi Rigoleta, dvorske lude naći proslavljeni bariton Željko Lučić koji je svoju karijeru upravo započeo u najstarijem srpskom teatru.

Uzbuđen sam, šta da vam kažem, uzbuđen što sam opet tu gde je sve počelo, uzbuđeno je rekao Željko Lučić.

Ovaj slavni operski pevač, jedan od najcenjenijih baritona koga nazivaju „verdijanskim“, jer su ga uloge u Verdijevim operama proslavile, već tri decenije je u poslu. Pevao je na mnogim scenama u svetu, među njima i velike uloge u četiri najprestižnije operske kuće – njujorškom Metropolitenu, Milanskoj skali, Bečkoj operi i Kraljevskoj operi u Londonu. Međutim, njegovi nastupi u Srbiji su izuzetno retki.

Željko Lučić je svoje prve operske korake napravio upravo u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu pre više od 20 godina. Bariton svetskog renomea sada se vraća u srpsku Atinu i velika nam je čast što ćemo ugostiti jednog od najboljih baritona na svetu, kaže upravnik Srpskog narodnog pozorišta Aleksandar Stankov.

Reditelj Aleksandar Nikolić ističe da je Rigoleto besmrtan i da sjajno komunicira sa publikom.

Stalno mi se događa da kada krenem da prepričavam zaplet ljudima koji nikada nisu gledali operu ili uopšte ne žele da gledaju operu – uvek zastanu, počnu da slušaju, pitaju šta se do kraja dogodilo. Da li je otac zločinac uspeo da spase svoju nevinu ćerku, da li je ćerka platila dvostruko za zločine svog oca? Da li  je pokvareni vojvoda, plejboj i zavodnik, uspeo da zavede i Đildu, ili je njena dobrota zavela njega? Sta je trulo u državi Mantovi i zasto je trulo, da li je na svakom ćošku izdaja, spijuniranje, nasilje – da li pravda u Mantovi važi samo sa bogate i moćne, a za ostale ne. Rigoleto je Verdijeva i Igoova priča o porodičnoj ljubavi, o žrtvovanju, o strastima, izdaji, ali i ozbiljna politička priča i socijalna studija. A u svakom ozbiljnom klasiku publika prepoznaje sebe i to voli, rekao je Nikolić.

U vremenu manirizma, oko 1550. godine, i prostoru Mantove, jasno je oslikana dekadencija vojvodske palate, čiji su dvorjani predvođeni vojvodom od Mantove, u neprestanoj potrazi za moći, novcem i lepotom. Vojvoda je lascivna, površna ličnost, koju je sjajno okarakterisala banalna arija „Žena je varljiva“, a svoju moć i umeće udvaranja upotrebljava da bi zaveo devojke. Ipak, junak ove dirljive priče je Rigoleto dvorska luda, grbavac, ali i brižan otac čija je kćerka, lepa Đilda žrtva fatalne tragedije.

Posebno prepoznatljiv po izvođenju Verdijevih opera, Željko Lučić Lučić je svoj profesionalni operski debi imao 1993, kao Silvio u Leonkavalovim Pajacima u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Uskoro je zablistao u ulogama Belkorea u Donicetijevom Ljubavnom napitku, Enrika u Donicetijevoj Lučiji od Lamermura, Žermona u Verdijevoj Travijati, Valentina u Gunoovom Faustu i naslovnoj ulozi u Evgeniju Onjeginu Čajkovskog.

Godine 1998. Lučić se pridružio spisku glavnih umetnika Frankfurtske opere, gde je pevao širok repertoar, ali je slavu stekao kao verdijanski bariton. Neke od Verdijevih uloga koje je pevao u Frankfurtu su Amonasro u Aidi, Grof Luna u Trubaduru, Ecio u Atili, Monfor u Sicilijanskom večernju, Renato u Balu pod maskama, vojvoda od Notingema u Donicetijevom Robertu Devereu. Lučić je debitovao u Holandskoj operi u ulogama Monfora i Marčela. Pevao je Žermona na svom prvom nastupu na Festivalu u Provansi, a iste godine pevao grofa Lunu u Teatru u Firenci. Debi u Metropoliten operi ostvario je 2006. godine kao Barnaba u Ponkijelijevoj Đokondi, sa Violetom Urmani kao Đokondom, i pod dirigentskom palicom Bertranda de Bilija. Nakon toga nastupao je u Metropolitenu i u ulozi Žermona, grofa Lune, kao i u naslovnim ulogama u Magbetu i Rigoletu.