Konan u džunglama čiste prirode i ljudske prljavštine

Nakon romana „U času zmaja“ i zbirki „Kraljica Crne Obale“ i „Feniks na maču“, upravo se pojavila i četvrta knjiga u seriji koja sadrži dve novele („Crni neznanac“ štampana posmrtno 1953, „Crveni klinovi“ objavljena 1936) i jednu pripovetku („Nitkovi u kući“, 1934) a sve u nadahnutom prevodu Gorana Skrobonje uz ilustracije Zorana Jovičića.

Konan Simerijanac ili Varvarin je junak „zlatnog doba palpa“ koje je u SAD trajalo između dva svetska rata (ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) i tokom koga je štampano mnoštvo jeftinih roto-edicije avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih priča pisanih isključivo radi zabave mladih čitalaca. Uz „zlatno doba palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“, odnosno „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi heroji „šetali“ su kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno do, najmlađih u ovoj grupi „pokretnih slika“ odnosno filma (izuzetno su bili popularni serijali kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; jedan od najpoznatijih, uz Tarzana, svakako je Konan koga je osmislio Robert E. Hauard (1906-1936), pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpopularniji junak do Konana bio je Kralj Kul od Atlantide). Od 1932. do 1936. (kada je Hauard izvršio samoubistvo) objavljeno je 17 priča i jedan roman o Konanu; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Uprkos popularnosti, Hauard i Konan su zaboravljeni sve do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - one već objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili (neki bi rekli upropastili) Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još desetak pisaca dopisivati Konana). Simerijanac je postao kultni heroj epske fantastike, podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), njegovu slavu je proširio Marvelov strip serijal započet 1970, da bi svetsku popularnost definitivno stekao 1982. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa na šta su se nadovezali ostali mediji (crtana TV serija, kompjuterske igrice...)

Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ koje je nastupilo posle potonuća Atlantide i trajalo do uzdizanja ljudskoj istoriji poznatih kraljevstava. Konan je bele puti, divovskog rasta i snage, plavih očiju koje sevaju ispod crne kose; u civilizaciju je došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci luta, pljačka, ubija, veseli se, poštujući boga Kroma i svoj osećaj za pravedno. Hauard je u beleškama skicirao Konanov životopis ali su priče pisane i objavljivane bez poštovanja hronologije (prva objavljena priča „Feniks na maču“ iz 1932. prati Konana u njegovom zrelom, kraljevskom dobu). Priče o Konanovim avanturama opisuju ga kao lopova, gusara, ljutog ratnika, lutalicu... U svakoj prilici on je spreman da se bori sa prepredenim ljudskim neprijateljima, sa čarobnjacima (kao u „Nitkovima u kući“ i „Crvenim klinovima“) i drugim mračnim silama, zverima, čudovištima ili bićima čudnog porekla (čak i izgubljenom karikom između majmuna i čoveka u „Nitkovi...“). Sve avanture dešavaju se na egzotičnim mestima; u ovom tomu u džunglama i obali okeana („Crni neznanac“), prastarim, tajanstvenim gradovima sa katakombama („Crveni klinovi“) ili zloslutnim kućama („Nitkovi...“).

Kao kontrapunkt Konanovom divljaštvu najčešće stoji nežna, oskudno odevena, nezaštićena žena mada se u „Crvenim klinovima“ varvarin bori rame uz rame sa snažnom i vatrenom Valerijom iz Crvenog gusarskog bratstva. Simerijanac je očito osmišljen po Rusoovoj zavodljivoj zabludi o „plemenitom divljaku“, iskrenom i pravdoljubivom, koji je sušta suprotnost civilizaciji koja kvari prirodne instinkte i vrednosti čoveka i stvara od njega zlo biće koje uništava sve oko sebe. Zato su u pričama o Konanu „obavezne“ tvrdnje o fizičkoj i instinktivnoj inferiornosti civilizovanih ljudi u odnosu na telesno i moralno-etički superiorne divljake i varvare. 

Novele iz ove knjige pokazuju da su priče ponekad bile preuske za Hauardov široki zamah sposoban da stvori i dramski razvija više tematskih linija; ipak, priče su bile primarna palp forma sa mnogo egzotične eskapističke avanture, mistike i magije, bitaka i potera, živopisnih likova i kreatura, kitnjastih opisa začinjenih blagom erotikom što je, sveukupno, radovalo tadašnje a i današnje znatiželjnike.

 Ilija Bakić