Конан у џунглама чисте природе и људске прљавштине

Након романа „У часу змаја“ и збирки „Краљица Црне Обале“ и „Феникс на мачу“, управо се појавила и четврта књига у серији која садржи две новеле („Црни незнанац“ штампана посмртно 1953, „Црвени клинови“ објављена 1936) и једну приповетку („Ниткови у кући“, 1934) а све у надахнутом преводу Горана Скробоње уз илустрације Зорана Јовичића.

Конан Симеријанац или Варварин је јунак „златног доба палпа“ које је у САД трајало између два светска рата (има мишљења да овај период траје од почетка XX века до 1950-тих) и током кога је штампано мноштво јефтиних рото-едиције авантуристичких, вестерн, криминалистичких, фантастичких, псеудо-историјских, ратних прича писаних искључиво ради забаве младих читалаца. Уз „златно доба палпа“ у свету популарне културе трајало је и „златно доба стрипа“, односно „златно доба драмских радио серијала“; многи хероји „шетали“ су кроз све медије, од писаних и цртаних до аудио и, коначно до, најмлађих у овој групи „покретних слика“ односно филма (изузетно су били популарни серијали кратких филмова, трајања до 20 минута, од којих је сваки нови филм-наставак имао биоскопску премијеру викендом). Из мноштва палп јунака ретки су остали упамћени; један од најпознатијих, уз Тарзана, свакако је Конан кога је осмислио Роберт Е. Хауард (1906-1936), писац разноврсних палп прича (његов најпопуларнији јунак до Конана био је Краљ Кул од Атлантиде). Од 1932. до 1936. (када је Хауард извршио самоубиство) објављено је 17 прича и један роман о Конану; у пишчевој заоставштини остале су четири завршене приче и мноштво скица и бележака. Упркос популарности, Хауард и Конан су заборављени све до 1950-тих када су приче сабране у књиге - оне већ објављене а потом и приче из заоставштине и коначно оне које су, на основу скица, довршили (неки би рекли упропастили) Спрејг ла Кемп и Лин Картер (касније ће још десетак писаца дописивати Конана). Симеријанац је постао култни херој епске фантастике, поджанра „мача и магије“ („sword анд sorcery“), његову славу је проширио Марвелов стрип серијал започет 1970, да би светску популарност дефинитивно стекао 1982. филмом „Конан Варварин“ Џона Милијуса на шта су се надовезали остали медији (цртана ТВ серија, компјутерске игрице...)

Конан је житељ „Хиборијанског доба“ које је наступило после потонућа Атлантиде и трајало до уздизања људској историји познатих краљевстава. Конан је беле пути, дивовског раста и снаге, плавих очију које севају испод црне косе; у цивилизацију је дошао из дивље Симерије и, са мачем у руци лута, пљачка, убија, весели се, поштујући бога Крома и свој осећај за праведно. Хауард је у белешкама скицирао Конанов животопис али су приче писане и објављиване без поштовања хронологије (прва објављена прича „Феникс на мачу“ из 1932. прати Конана у његовом зрелом, краљевском добу). Приче о Конановим авантурама описују га као лопова, гусара, љутог ратника, луталицу... У свакој прилици он је спреман да се бори са препреденим људским непријатељима, са чаробњацима (као у „Нитковима у кући“ и „Црвеним клиновима“) и другим мрачним силама, зверима, чудовиштима или бићима чудног порекла (чак и изгубљеном кариком између мајмуна и човека у „Ниткови...“). Све авантуре дешавају се на егзотичним местима; у овом тому у џунглама и обали океана („Црни незнанац“), прастарим, тајанственим градовима са катакомбама („Црвени клинови“) или злослутним кућама („Ниткови...“).

Као контрапункт Конановом дивљаштву најчешће стоји нежна, оскудно одевена, незаштићена жена мада се у „Црвеним клиновима“ варварин бори раме уз раме са снажном и ватреном Валеријом из Црвеног гусарског братства. Симеријанац је очито осмишљен по Русоовој заводљивој заблуди о „племенитом дивљаку“, искреном и правдољубивом, који је сушта супротност цивилизацији која квари природне инстинкте и вредности човека и ствара од њега зло биће које уништава све око себе. Зато су у причама о Конану „обавезне“ тврдње о физичкој и инстинктивној инфериорности цивилизованих људи у односу на телесно и морално-етички супериорне дивљаке и варваре. 

Новеле из ове књиге показују да су приче понекад биле преуске за Хауардов широки замах способан да створи и драмски развија више тематских линија; ипак, приче су биле примарна палп форма са много егзотичне ескапистичке авантуре, мистике и магије, битака и потера, живописних ликова и креатура, китњастих описа зачињених благом еротиком што је, свеукупно, радовало тадашње а и данашње знатижељнике.

 Илија Бакић