Aljoša Đidić, glumac: Klonovi senke
Hendrika Hofgena, alias Mefista, u istoimenoj predstavi koja će premijerno biti izvedena u utorak, 12. jula u Srpskom narodnom pozorištu, igraće Aljoša Đidić, glumac koji je dobio nagradu „Predrag Peđa Tomanović“ za najboljeg mladog glumca prošle sezone.
Svojevrsno priznanje bila mu je i glavna uloga u predstavi „Kafka mašin“ prošle godine. Reklo bi se, napreduje gigantskim koracima. Maršira, da se izrazim kontekstom romana Klausa Mana, koji je Hendrika Hofgena zasnovao na autentičnoj priči o glumcu u usponu za vreme uspona fašizma.
Aljoša Đidić završio je studije u klasi Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Svako ko ga je gledao u diplomskoj predstavi „Tri zime“, nije iznenađen prilikama koje su mu pružene. „Kafka mašin“ i „Mefisto“ su osim uloga u pozorištu, veoma važne za pitanja šta igramo u životu, kakvi smo to ljudi.
Koliko ste bili spremni da igrate ovako veliku i važnu ulogu kao što je Hendrik Hofgen?
- Nisam bio prvi izbor za tu ulogu. U jednom trenutku procesa, zbog raznoraznih okolnosti, došlo je do toga da se menja glavni glumac. Reditelj Haris Pašović i direktor Drame SNP-a Milovan Filipović su se dogovorili da predlože meni da ga zamenim, budući da smo već zašli u proces, a ja sam učestvovao od početka, za jednu drugu ulogu. Razmišljao sam kako se takva ponuda ne odbija. Ona je u rangu Ričarda, Hamleta... Za mene roman „Mefisto“ Klausa Mana i ta uloga ima vrednost pre svega zato što je to epska priča o početku karijere jednog čoveka, gde na kraju nje stigne i šta mu se sve između desi. Koliko stvari žrtvuje zbog svoje ambicije, spremnosti da gazi preko svega da bi ostvario svoj cilj. I sve što prati njegov život je u epskim razmerama. To je baš ogroman zadatak za bilo kog glumca. Traži puno. Ali, bilo mi je uzbudljivo i primamljivo i zbog romana, jer mi smo to čitali kad nam je Haris bio profesor na masteru. I tad me je oduvao snagom i time koliko Klaus Man piše na autentičan način, da ne možeš da se odvojiš od romana. Ima puno da se odigra. Hendrik Hefgen je i veoma savremen. U podnaslovu stoji i „Roman jedne karijere“...
A samim naslovom predstavlja i Getea, što je višestruko zanimljivo i izazovno za postavku. Koji lični odgovor imate na sve to, da su pred vama i Gete, i Klaus Man, a u stvari životni put jednog glumca, što ste i sami?
- Pa da, toliko je toga obuhvaćeno njim da je stvarno dobro pitanje da li si ti spreman to da igraš ili nisi. Sagledao sam i shvatio da bi jako bilo dobro da prođem sad kroz to. I zbog sebe i zbog romana, priče o takvom čoveku i glumcu. Želeo sam i sa Harisom da radim, još od mastera. Lepo se razumemo, daje dobre indikacije i proces je baš pravi. Nadam se da ćemo doći do dobrih stvari.
Danas možda više nego ikad sve se radi na tome da se uspeh vidi, da je čovek viđen, pogotovo u našem zanimanju, a i generalno. U životu se sad svi bave time da su viđeni na dobrim mestima, sa super klopom, super pićima, okruženi fantastičnim ljudima... A kod Hefgena je ta želja najjača i to je ono što je jako savremeno. Ta potreba da si moćan u svom zanimanju, da si kao glumac najbolji. I ne samo to, nego da svi pričaju da si najbolji. On ima toliku želju da uspe i bude priznat, a dobro čita druge, što je opet jedan glumački talenat, da je u sebi izvežbao da skida mehanizme ljudi koje su izgradili da bi stigli do uspeha. Prvo to radi sa svojim kolegama koji su u trenutku dok je on još mlad poznatiji od njega. Brzo shvata šta rade, čime se služe da bi napredovali i preuzima to kao Naruto tehnikom klonova senke (smeh). Kao da ih skonta, prozre i stavi to na sebe. Ne zaustavlja se samo kod kolega. Kad ode u Berlin, postaje ljubimac političara dok ne stigne do najvišeg, Hitlera. Gering ga poziva u svoju palatu, postaju kućni prijatelji, gde on čak i njegov mehanizam skida da bi mogao da opstane u nacističkom svetu u koji je ušao da bi uspeo. Do te mere je opterećen svojom karijerom da razvija tajnu službu u pozorištu i dođe se do toga da jedan mladi glumac iz provincije u Hamburgu, bude u vučjoj jami, centru nacističkih zbivanja, ljudi koji ga obožavaju. A napiše da ko god govori loše o njemu, biće uhapšen. Još dok sam čitao roman naježio sam se kad on sad već kao intendant i najomiljeniji glumac u nacističkoj Nemačkoj treba da igra Hamleta u Berlinskom državnom pozorištu. Susreće se sa Hamletom, to je genijalno napisano, koji mu kaže ti nisi Hamlet, ne možeš mene da igraš. Ti si Mefisto.
Gde je sve to mesto gde postpisujemo ugovor sa đavolom?
- To je odlično pitanje. Dosta smo se i bavili njime kroz proces rada. Mislim da to baš Hamlet lepo kaže – mogao si da biraš između karijere i ljudskosti. Izabrao si karijeru i sad budi srećan s tim. Prelaze se granice ljudskosti u svetu u kojem svi jure karijere. A kad se pređe ta granica, u tom lovu na karijeru, svako nosi taj osećaj i ima ga duboko u sebi šta to znači. Od malena imamo nepogrešivo u sebi, kao zakon, osećaj kad radimo nešto dobro i šta je ljudski. Sad sam se setio Tolstojevih dnevnika u kojima je zapisao da ne zna da li postoji Bog, ali zna da u njemu postoji zakon po kojem postupa. E, izvor ili uzrok tog zakona ja nazivam Bogom. Kad to pređeš unutra, onda si prešao granicu ljudskosti. Klaus Man u romanu piše da Hefgen isprva sve to vidi i oseća šta radi. Koji korak je napravio i koju granicu je prešao. Posle par dana, kao i svi ljudi, ono za što smo sebe krivili i optuživali, o?ednom postane ono čime se opravdavamo. Tu je negde i ta granica.
Vi ste baš nedavno, i pre Hefgena, imali ulogu koja je dosta zahtevna, u smislu potrage za odgovorima na humanistička, teška životna pitanja. Reč je o jednoj mogućoj varijanti Kafkinog života na osnovu njegovih dela. Kako se kod vas uklapaju Kafka i Klaus Man?
- Kafka mi je bio prva glavna uloga u Srpskom narodnom pozorištu, uloga koja nosi predstavu u toku koje sam sve vreme na sceni. Kao i sa Hefgenom. To mi je bilo veoma značajno iskustvo, pre svega baviti se Kafkom i njegovim stvaralaštvom, koje je bilo inspiracija za pisce celog 20. veka. Kad su ga otkrili, naravno. Kao mladi glumac bilo mi je izuzetno važno da otkrijem šta znači nositi predstavu. Šta znači imati dovoljno snage i prepoznati koje sve nijanse snage su potrebne da bi se iznela predstava. Odličan pisac, zanimljiv proces, pomogli su mi da budem mnogo spremniji da prihvatim glavnu ulogu u „Mefistu“. A sad mi je potrebno još više snage, da se bude srcem u tome, tačan, precizan, jasan i da se sve to razume.
Kafka je mi je bio važan i za otvaranje mene iznutra kao čoveka. O tome bih mogao dugo da pričam, o njegovom životu, pa i o životu Klausa Mana. Potpuno drugi svetovi, ali kod svih dobrih pisaca dogodi se to da oni taknu ono najdublje u čoveku, što svi lako prepoznaju, jer su dobri pisci prvenstveno duboko, čak i surovo iskreni prema sebi.
I. Burić