Аљоша Ђидић, глумац: Клонови сенке

Својеврсно признање била му је и главна улога у представи „Кафка машин“ прошле године. Рекло би се, напредује гигантским корацима. Маршира, да се изразим контекстом романа Клауса Мана, који је Хендрика Хофгена засновао на аутентичној причи о глумцу у успону за време успона фашизма.

Аљоша Ђидић завршио је студије у класи Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов, на Академији уметности у Новом Саду. Свако ко га је гледао у дипломској представи „Три зиме“, није изненађен приликама које су му пружене. „Кафка машин“ и „Мефисто“ су осим улога у позоришту, веома важне за питања шта играмо у животу, какви смо то људи.

 Колико сте били спремни да играте овако велику и важну улогу као што је Хендрик Хофген?

- Нисам био први избор за ту улогу. У једном тренутку процеса, због разноразних околности, дошло је до тога да се мења главни глумац. Редитељ Харис Пашовић и директор Драме СНП-а Милован Филиповић су се договорили да предложе мени да га заменим, будући да смо већ зашли у процес, а ја сам учествовао од почетка, за једну другу улогу. Размишљао сам како се таква понуда не одбија. Она је у рангу Ричарда, Хамлета... За мене роман „Мефисто“ Клауса Мана и та улога има вредност пре свега зато што је то епска прича о почетку каријере једног човека, где на крају ње стигне и шта му се све између деси. Колико ствари жртвује због своје амбиције, спремности да гази преко свега да би остварио свој циљ. И све што прати његов живот је у епским размерама. То је баш огроман задатак за било ког глумца. Тражи пуно. Али, било ми је узбудљиво и примамљиво и због романа, јер ми смо то читали кад нам је Харис био професор на мастеру. И тад ме је одувао снагом и тиме колико Клаус Ман пише на аутентичан начин, да не можеш да се одвојиш од романа. Има пуно да се одигра. Хендрик Хефген је и веома савремен. У поднаслову стоји и „Роман једне каријере“...

 А самим насловом представља и Гетеа, што је вишеструко занимљиво и изазовно за поставку. Који лични одговор имате на све то, да су пред вама и Гете, и Клаус Ман, а у ствари животни пут једног глумца, што сте и сами?

- Па да, толико је тога обухваћено њим да је стварно добро питање да ли си ти спреман то да играш или ниси. Сагледао сам и схватио да би јако било добро да прођем сад кроз то. И због себе и због романа, приче о таквом човеку и глумцу. Желео сам и са Харисом да радим, још од мастера. Лепо се разумемо, даје добре индикације и процес је баш прави. Надам се да ћемо доћи до добрих ствари.

Данас можда више него икад све се ради на томе да се успех види, да је човек виђен, поготово у нашем занимању, а и генерално. У животу се сад сви баве тиме да су виђени на добрим местима, са супер клопом, супер пићима, окружени фантастичним људима... А код Хефгена је та жеља најјача и то је оно што је јако савремено. Та потреба да си моћан у свом занимању, да си као глумац најбољи. И не само то, него да сви причају да си најбољи. Он има толику жељу да успе и буде признат, а добро чита друге, што је опет један глумачки таленат, да је у себи извежбао да скида механизме људи које су изградили да би стигли до успеха. Прво то ради са својим колегама који су у тренутку док је он још млад познатији од њега. Брзо схвата шта раде, чиме се служе да би напредовали и преузима то као Наруто техником клонова сенке (смех). Као да их сконта, прозре и стави то на себе. Не зауставља се само код колега. Кад оде у Берлин, постаје љубимац политичара док не стигне до највишег, Хитлера. Геринг га позива у своју палату, постају кућни пријатељи, где он чак и његов механизам скида да би могао да опстане у нацистичком свету у који је ушао да би успео. До те мере је оптерећен својом каријером да развија тајну службу у позоришту и дође се до тога да један млади глумац из провинције у Хамбургу, буде у вучјој јами, центру нацистичких збивања, људи који га обожавају. А напише да ко год говори лоше о њему, биће ухапшен. Још док сам читао роман најежио сам се кад он сад већ као интендант и најомиљенији глумац у нацистичкој Немачкој треба да игра Хамлета у Берлинском државном позоришту. Сусреће се са Хамлетом, то је генијално написано, који му каже ти ниси Хамлет, не можеш мене да играш. Ти си Мефисто.

 Где је све то место где постписујемо уговор са ђаволом?

- То је одлично питање. Доста смо се и бавили њиме кроз процес рада. Мислим да то баш Хамлет лепо каже – могао си да бираш између каријере и људскости. Изабрао си каријеру и сад буди срећан с тим. Прелазе се границе људскости у свету у којем сви јуре каријере. А кад се пређе та граница, у том лову на каријеру, свако носи тај осећај и има га дубоко у себи шта то значи. Од малена имамо непогрешиво у себи, као закон, осећај кад радимо нешто добро и шта је људски. Сад сам се сетио Толстојевих дневника у којима је записао да не зна да ли постоји Бог, али зна да у њему постоји закон по којем поступа. Е, извор или узрок тог закона ја називам Богом. Кад то пређеш унутра, онда си прешао границу људскости. Клаус Ман у роману пише да Хефген испрва све то види и осећа шта ради. Који корак је направио и коју границу је прешао. После пар дана, као и сви људи, оно за што смо себе кривили и оптуживали, о?едном постане оно чиме се оправдавамо. Ту је негде и та граница.

 Ви сте баш недавно, и пре Хефгена, имали улогу која је доста захтевна, у смислу потраге за одговорима на хуманистичка, тешка животна питања. Реч је о једној могућој варијанти Кафкиног живота на основу његових дела. Како се код вас уклапају Кафка и Клаус Ман?

- Кафка ми је био прва главна улога у Српском народном позоришту, улога која носи представу у току које сам све време на сцени. Као и са Хефгеном. То ми је било веома значајно искуство, пре свега бавити се Кафком и његовим стваралаштвом, које је било инспирација за писце целог 20. века. Кад су га открили, наравно. Као млади глумац било ми је изузетно важно да откријем шта значи носити представу. Шта значи имати довољно снаге и препознати које све нијансе снаге су потребне да би се изнела представа. Одличан писац, занимљив процес, помогли су ми да будем много спремнији да прихватим главну улогу у „Мефисту“. А сад ми је потребно још више снаге, да се буде срцем у томе, тачан, прецизан, јасан и да се све то разуме.

Кафка је ми је био важан и за отварање мене изнутра као човека. О томе бих могао дуго да причам, о његовом животу, па и о животу Клауса Мана. Потпуно други светови, али код свих добрих писаца догоди се то да они такну оно најдубље у човеку, што сви лако препознају, јер су добри писци првенствено дубоко, чак и сурово искрени према себи.

        И. Бурић