Saša Latinović: Mitovi oživljeni u igri s kanapom i glasom

Počeo je to još na studijama, od 2003. je saradnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde i danas predaje predmet Glumačke veštine – scenski govor, a nedavno je, u okviru Novosadskih pozorišnih svečanosti u Pozorištu mladih, imao premijeru predstave „Metamorfoze“, koja je zapravo njegova doktorska disertacija. U ovoj predstavi, baziranoj na antičkim mitovima, o Medeji i Jasonu, i na Epu o Argonautima, između ostalog, sva izražajnost se postiže uz pomoć glasa i njegovih mogućnosti, tek nekoliko scenskih rekvizita, i kanapa koji u rukama glumaca oživljava i transformiše se u oblike, životinje...

Opet se ispostavilo da je antička tragedija najidealniji način da se nešto pokaže, prikaže, dokaže. Šta je vama ona omogućila?

- Razmišljao sam o tome, pošto sam počeo da predajem lutkarstvo kao izborni predmet na akademiji, i moji studenti stalno imaju potrebu, ili osećaj kako je lutkarstvo u stvari za decu, zato što nemaju prilike da vide lutkarske predstave koje su rađene na ozbiljne teme, i za odrasle. Moja je želja tada bila, već kada sam planirao da mi doktorski rad bude u vezi s objektom i lutkarstvom, da napravim ozbiljnu predstavu za odrasle, koja će obrađivati ozbiljnu temu. Studenti su mi uvek bili reper, jer oni bi uvek da igraju velike uloge, značajne drame, velike tragedije, naslove i sve ostalo, i bila mi je želja da napravim nešto što će biti veliki dramski lik, nešto što je njima blisko, a da bude na način na koji oni to nisu imali prilike da vide.

Do same Medeje, odnosno do Evripidove tragedije, i do cele te priče, tog epa o Medeji i Jasonu, došao sam imajući radionice sa studentima. Ceo doktorski projekat je bio zamišljen iz dve faze, a počelo se od toga da se kanapima, odnosno objektom, materijalom, bave i igraju glumci koji nisu nikad imali iskustva s lutkarstvom. I to smo radili i u vežbama s glasom. Ideja je bila da neko proizvodi nekakakvu glasovnu inicijativu, da je daje glasom, a da drugi, koji drži objekat, pokuša da prati kakva je akcija upućena glasom, i da pokuša da oživljava taj predmet.

Istražujući šta sve kanap može, koje su sve njegove mogućnosti, i mogućnosti glasa, napravili smo nekoliko scena koje su same po sebi dale neku vrstu mističnosti i začudnosti. Imali smo jednu scenu sa mrežom, koja je predstavljala zmaja u toj fazi, i mene je to asociralo na Medeju. Posle toga smo napravili prikaz od nekih 12 scena, to su bile njihove vežbe, koje nisu bile povezane, ali smo ih igrali jednu za drugom. To je gledala publika i bilo im je jako zanimljivo, ali nisu ništa razumeli, i moja ideja je bila da to povežem u neku priču.

Tema je pronašla mene, ili smo se međusobno tražili, i našli se nekako na sredini. U stvari je ova predstava nastala kao izbor delova, odnosno iz Ovidijevih „Metamorfoza“, Epa o Argonautima, i Evripidove „Medeje“. Birali smo tekstove, uzimali jako puno stihova. Naravno da nismo sve mogli da prikažemo, i tu nam je taj pripovedački stil pozorišta jako pomogao, jer smo mogli, a stih je sam po sebi zgusnuta forma, da sa malim brojem stihova kažemo puno stvari i pomognemo publici da rastumači šta će se dešavati, ili šta se već dešavalo na sceni. Funkcija naratora je bila da kroz stihove, kroz taj daktilski heksametar, čuju informacije o kome se tu radi, šta će se dešavati, koji su Jasonovi zadaci, a putovanje smo prikazali igrajući tu scenu. Onda smo videli Medeju, jednu devojku koja svojim glasom oživljava nežive stvari. Ona stvori, isplete svog zmaja kojeg oživi na sceni, uspe da oživi i pticu koju zmaj povredi, da je oporavi, i tako dalje redom. Onda vidimo Jasona koji je predstavljen u vidu svoje sandale, jer se u epu kaže kako će kralja svrgnuti čovek koji dođe s jednom sandalom. Ima jako puno simbolike, u stvari, puno simbola.

Predstava je vrlo poetična, i u vidu je rituala, i ritualne igre. Iskoristili smo činjenicu da Medeja ima natprirodne moći, zahvaljujući tome što je sveštenica u Hekatinom hramu, te ona oživljava predmete, tako da smo napravili kombinaciju dramske i lutkarske igre, odnosno igre objektima. Čini mi se da smo napravili jednu baš uzbudljivu predstavu, koja, naravno, ima svoj tragični kraj. Naša priča počinje od trenutka kada Medeja shvata da će njena osveta podrazumevati da mora da ubije svoje dvoje dece, i onda se priča vraća unazad, i govori nam šta se sve desilo do trenutka od kojeg je sve počelo.

Vi ste i narator u ovoj predstavi, i to je bila prilika da se u tome pokažete, s obzirom da predajete scenski govor na novosadskoj akademiji.

- Ja se nadam da sam se pokazao. Znate, nemamo mi priliku često da čujemo stih. Niti se gledaju drame koje su u stihu. Jer, posto nije takav trenutak. Drugačija je vrsta pozorišta i sve se nekako svodi na dokumentarističko pozorište i dokumentarističku igru, čak i takvu vrstu teksta, da zvuči kao nešto što bismo mogli sresti na ulici svakog dana. Govor se izuzetno pojednostavio, i ako možemo, mi bismo pričali u šiframa, skraćenicama i sve ostalo, radije nego da pričamo prosto-proširenim rečenicama. I stih je nekako izašao iz glave ljudima. Imao sam čak prilike da mi dugogodišnje kolege kažu da im je bio problem što je sve bilo prebrzo, da stih ide brže nego što stignu da ga protumače. A, mi smo očistili tekst. Od svega se svaki pojam, koji je neophodan, jednom pomene i ako ste ga propustili, pitanje je da li će vam dalje biti jasno. Stih, već sam po sebi, kako je pisan, komplikuje stvar, jer je pun inverzija, umetnutih blokova, digresija. Ako niste baš pažljivi slušalac, teže se prati, a ja se trudim da izuzetno pažljivo i sporo naglasim dominantne logičke akcente, i da ih izvučem.

Ko je osmislio scenografiju, izabrao da se na sceni koriste kanapi, ogledalo, u kojem vidimo more?

- Za konačan izgled je bila zadužena Milica Grbić Komazec, ali je ideja moja. Ja sam došao odmah sa tom idejom, meni je odlično bilo ogledalo, jer može da fokusira pažnju. Kanapi, koliko su zahvalni, toliko su i problematični. Oni nemaju definisanu formu i od njih može da se napravi obris svega, ali ne može da bude postojan. Treba vam puno ruku, da biste držali tu formu koju ste napravili, a previše ruku na tako malom materijalu nije dobro, jer odvlači pažnju, skriva sam objekat. Koliko god je on inspirativan, i daje mogućnosti, toliko je težak, jer se teško da kontrolisati. Što se tiče scenografije, sam krug je već simbol rituala.

Krug je u stvari dominantni oblik koji se pojavljuje u celoj priči i krug je cela priča. Od momenta kada je Medeja donela odluku, napravimo jedan ceo krug, do momenta kada odlučuje da usmrti svoju decu.

Ovo je doktorska disertacija, ali šta će biti sa samom predstavom, kakva je njena sudbina? Ona nije tipična repertoarska, ali ako jedno pozorište želi da bude ono koje će voditi i imati malo više ciljeve, ona mora imati povremeno i ovakve predstave na repertoaru. Da li ste imali i te stvari u vidu, da ne bude samo jednom izvedena?

-  Kada smo stvarali predstavu, mislili smo i na to. Mi smo pravili predstavu, nismo radili samo moj doktorski rad, jer je za rad bilo dovoljno da ja to prikažem, i ono što sam sa studentima radio. Dakle, teza je dokazana, i sve ono što je tema rada, pokazalo se tačnim i mogućim. Međutim, mi smo hteli da napravimo predstavu, i zato sam i radio sa glumcima u Pozorištu mladih, koji su izvrsni i izuzetni. Plan i jeste da ona bude na repertoaru.

Predstava je vrlo emotivna, ja mislim da publika zaista doživi izuzetnu emociju, bez obzira što su to predmeti. Tačno se prepoznaje i emocija tog malog zmaja. Vi čujete i po zvuku da Argonauti teško veslaju. Vi gledate tu sandalu koja se kreće u tom objektu, u tom moru, i čujete zvuk da oni pokušavaju da se bore s tim talasima. Onda imate velikog zmaja koji se na kraju pojavi, od smotane mreže, a deluje kao da je zmaj, i on je i strašan i velik, i to ima svog efekta.

Budući da predajete scenski govor na akademiji, zanimljivo bi bilo čuti kakvo je vaše viđenje studenata, kako oni govore? Da li se trude da nešto stvarno nauče na akademiji, i da li su posle četiri godine bolji u tome na sceni? Čini se da malo odustaju od toga i da, kada nema kontrole, popuštaju.

- Da, čim nema kontrole, oni popuštaju, to je istina, ali to je pitanje vremena, i takvog vaspitanja, generacijsko pitanje. Oni dolaze s velikim problemima na akademiju. Imamo čak i par studenata koji imaju već prilično oslabljene glasove, i njihovi glasovi će uvek biti slabiji od nekih drugih, brzo će pucati. Mi im pružamo mogućnost da nauče tehnike da se što više sačuvaju i da maksimalno optimalno koriste svoje mogućnosti. Trend je u pozorištima da se radi dokumentarno pozorište, gde se ne očekuju stilizacije u glasu, u govoru, i primena određenih stilskih rešenja, kako bi vi svoj karakter razlikovali od drugih u statusnom sloju. Dakle, važno je da govorite što više prirodno. Osnovna indikacija je da ne glumiš, i onda oni to shvate kako to treba da bude u stvari privatno, a ne prirodno. I ta razlika između privatnog i prirodnog se sve više gubi na sceni. Zato vi sad na sceni čujete kao da oni nisu prošli ni kroz kakvu školu, a u stvari jesu, i u stanju su da sve to primene, samo to treba da im bude scenski zadatak. A, njima je zadatak, u stvari, da anuliraju sve što bi bilo nekakva vrsta stilizacije. Da, to smeta. Najviše mi smeta što ih ne čujem, a oni, da bi bili maksimalno prirodni, odnosno da to zvuči naturalno, govore glasom kao da smo u sobici u kojoj ih svako razume, a to nije scenski glas, ni scenski govor.

Zato što i reditelju, kada počnu da govore scenskim glasom, što je za dozu povišena i glasnost i artikulacija, to već deluje veštački. Nije im dovoljno naturalno, i onda im govore: „Ne, ne, ne samo smanji, spusti, nemoj da glumiš“, i onda oni odu potpuno u svoje privatno. A, ne znam zašto rediteljima nije stalo da publika čuje, i razume?

N. Pejčić

- Publika voli da vidi glumca koji se potpuno transformisao. Čak mislim da naši reditelji, bez obzira što je to trend, takvo se pozorište trenutno pravi, ali bez obzira na to, publika želi da vidi nešto što podseća na klasičnu igru, da vidi da se taj glumac transformisao, da ne hoda kao kad hoda privatno, ne govori kao kada govori privatno, da se izobliči, transformiše, fizički, i u govoru, i u glasu. Mislim da bi to publika želela da vidi.