Саша Латиновић: Митови оживљени у игри с канапом и гласом

Почео је то још на студијама, од 2003. је сарадник на Академији уметности у Новом Саду, где и данас предаје предмет Глумачке вештине – сценски говор, а недавно је, у оквиру Новосадских позоришних свечаности у Позоришту младих, имао премијеру представе „Метаморфозе“, која је заправо његова докторска дисертација. У овој представи, базираној на античким митовима, о Медеји и Јасону, и на Епу о Аргонаутима, између осталог, сва изражајност се постиже уз помоћ гласа и његових могућности, тек неколико сценских реквизита, и канапа који у рукама глумаца оживљава и трансформише се у облике, животиње...

Опет се испоставило да је античка трагедија најидеалнији начин да се нешто покаже, прикаже, докаже. Шта је вама она омогућила?

- Размишљао сам о томе, пошто сам почео да предајем луткарство као изборни предмет на академији, и моји студенти стално имају потребу, или осећај како је луткарство у ствари за децу, зато што немају прилике да виде луткарске представе које су рађене на озбиљне теме, и за одрасле. Моја је жеља тада била, већ када сам планирао да ми докторски рад буде у вези с објектом и луткарством, да направим озбиљну представу за одрасле, која ће обрађивати озбиљну тему. Студенти су ми увек били репер, јер они би увек да играју велике улоге, значајне драме, велике трагедије, наслове и све остало, и била ми је жеља да направим нешто што ће бити велики драмски лик, нешто што је њима блиско, а да буде на начин на који они то нису имали прилике да виде.

До саме Медеје, односно до Еврипидове трагедије, и до целе те приче, тог епа о Медеји и Јасону, дошао сам имајући радионице са студентима. Цео докторски пројекат је био замишљен из две фазе, а почело се од тога да се канапима, односно објектом, материјалом, баве и играју глумци који нису никад имали искуства с луткарством. И то смо радили и у вежбама с гласом. Идеја је била да неко производи некакакву гласовну иницијативу, да је даје гласом, а да други, који држи објекат, покуша да прати каква је акција упућена гласом, и да покуша да оживљава тај предмет.

Истражујући шта све канап може, које су све његове могућности, и могућности гласа, направили смо неколико сцена које су саме по себи дале неку врсту мистичности и зачудности. Имали смо једну сцену са мрежом, која је представљала змаја у тој фази, и мене је то асоцирало на Медеју. После тога смо направили приказ од неких 12 сцена, то су биле њихове вежбе, које нису биле повезане, али смо их играли једну за другом. То је гледала публика и било им је јако занимљиво, али нису ништа разумели, и моја идеја је била да то повежем у неку причу.

Тема је пронашла мене, или смо се међусобно тражили, и нашли се некако на средини. У ствари је ова представа настала као избор делова, односно из Овидијевих „Метаморфоза“, Епа о Аргонаутима, и Еврипидове „Медеје“. Бирали смо текстове, узимали јако пуно стихова. Наравно да нисмо све могли да прикажемо, и ту нам је тај приповедачки стил позоришта јако помогао, јер смо могли, а стих је сам по себи згуснута форма, да са малим бројем стихова кажемо пуно ствари и помогнемо публици да растумачи шта ће се дешавати, или шта се већ дешавало на сцени. Функција наратора је била да кроз стихове, кроз тај дактилски хексаметар, чују информације о коме се ту ради, шта ће се дешавати, који су Јасонови задаци, а путовање смо приказали играјући ту сцену. Онда смо видели Медеју, једну девојку која својим гласом оживљава неживе ствари. Она створи, исплете свог змаја којег оживи на сцени, успе да оживи и птицу коју змај повреди, да је опорави, и тако даље редом. Онда видимо Јасона који је представљен у виду своје сандале, јер се у епу каже како ће краља свргнути човек који дође с једном сандалом. Има јако пуно симболике, у ствари, пуно симбола.

Представа је врло поетична, и у виду је ритуала, и ритуалне игре. Искористили смо чињеницу да Медеја има натприродне моћи, захваљујући томе што је свештеница у Хекатином храму, те она оживљава предмете, тако да смо направили комбинацију драмске и луткарске игре, односно игре објектима. Чини ми се да смо направили једну баш узбудљиву представу, која, наравно, има свој трагични крај. Наша прича почиње од тренутка када Медеја схвата да ће њена освета подразумевати да мора да убије своје двоје деце, и онда се прича враћа уназад, и говори нам шта се све десило до тренутка од којег је све почело.

Ви сте и наратор у овој представи, и то је била прилика да се у томе покажете, с обзиром да предајете сценски говор на новосадској академији.

- Ја се надам да сам се показао. Знате, немамо ми прилику често да чујемо стих. Нити се гледају драме које су у стиху. Јер, посто није такав тренутак. Другачија је врста позоришта и све се некако своди на документаристичко позориште и документаристичку игру, чак и такву врсту текста, да звучи као нешто што бисмо могли срести на улици сваког дана. Говор се изузетно поједноставио, и ако можемо, ми бисмо причали у шифрама, скраћеницама и све остало, радије него да причамо просто-проширеним реченицама. И стих је некако изашао из главе људима. Имао сам чак прилике да ми дугогодишње колеге кажу да им је био проблем што је све било пребрзо, да стих иде брже него што стигну да га протумаче. А, ми смо очистили текст. Од свега се сваки појам, који је неопходан, једном помене и ако сте га пропустили, питање је да ли ће вам даље бити јасно. Стих, већ сам по себи, како је писан, компликује ствар, јер је пун инверзија, уметнутих блокова, дигресија. Ако нисте баш пажљиви слушалац, теже се прати, а ја се трудим да изузетно пажљиво и споро нагласим доминантне логичке акценте, и да их извучем.

Ко је осмислио сценографију, изабрао да се на сцени користе канапи, огледало, у којем видимо море?

- За коначан изглед је била задужена Милица Грбић Комазец, али је идеја моја. Ја сам дошао одмах са том идејом, мени је одлично било огледало, јер може да фокусира пажњу. Канапи, колико су захвални, толико су и проблематични. Они немају дефинисану форму и од њих може да се направи обрис свега, али не може да буде постојан. Треба вам пуно руку, да бисте држали ту форму коју сте направили, а превише руку на тако малом материјалу није добро, јер одвлачи пажњу, скрива сам објекат. Колико год је он инспиративан, и даје могућности, толико је тежак, јер се тешко да контролисати. Што се тиче сценографије, сам круг је већ симбол ритуала.

Круг је у ствари доминантни облик који се појављује у целој причи и круг је цела прича. Од момента када је Медеја донела одлуку, направимо један цео круг, до момента када одлучује да усмрти своју децу.

Ово је докторска дисертација, али шта ће бити са самом представом, каква је њена судбина? Она није типична репертоарска, али ако једно позориште жели да буде оно које ће водити и имати мало више циљеве, она мора имати повремено и овакве представе на репертоару. Да ли сте имали и те ствари у виду, да не буде само једном изведена?

-  Када смо стварали представу, мислили смо и на то. Ми смо правили представу, нисмо радили само мој докторски рад, јер је за рад било довољно да ја то прикажем, и оно што сам са студентима радио. Дакле, теза је доказана, и све оно што је тема рада, показало се тачним и могућим. Међутим, ми смо хтели да направимо представу, и зато сам и радио са глумцима у Позоришту младих, који су изврсни и изузетни. План и јесте да она буде на репертоару.

Представа је врло емотивна, ја мислим да публика заиста доживи изузетну емоцију, без обзира што су то предмети. Тачно се препознаје и емоција тог малог змаја. Ви чујете и по звуку да Аргонаути тешко веслају. Ви гледате ту сандалу која се креће у том објекту, у том мору, и чујете звук да они покушавају да се боре с тим таласима. Онда имате великог змаја који се на крају појави, од смотане мреже, а делује као да је змај, и он је и страшан и велик, и то има свог ефекта.

Будући да предајете сценски говор на академији, занимљиво би било чути какво је ваше виђење студената, како они говоре? Да ли се труде да нешто стварно науче на академији, и да ли су после четири године бољи у томе на сцени? Чини се да мало одустају од тога и да, када нема контроле, попуштају.

- Да, чим нема контроле, они попуштају, то је истина, али то је питање времена, и таквог васпитања, генерацијско питање. Они долазе с великим проблемима на академију. Имамо чак и пар студената који имају већ прилично ослабљене гласове, и њихови гласови ће увек бити слабији од неких других, брзо ће пуцати. Ми им пружамо могућност да науче технике да се што више сачувају и да максимално оптимално користе своје могућности. Тренд је у позориштима да се ради документарно позориште, где се не очекују стилизације у гласу, у говору, и примена одређених стилских решења, како би ви свој карактер разликовали од других у статусном слоју. Дакле, важно је да говорите што више природно. Основна индикација је да не глумиш, и онда они то схвате како то треба да буде у ствари приватно, а не природно. И та разлика између приватног и природног се све више губи на сцени. Зато ви сад на сцени чујете као да они нису прошли ни кроз какву школу, а у ствари јесу, и у стању су да све то примене, само то треба да им буде сценски задатак. А, њима је задатак, у ствари, да анулирају све што би било некаква врста стилизације. Да, то смета. Највише ми смета што их не чујем, а они, да би били максимално природни, односно да то звучи натурално, говоре гласом као да смо у собици у којој их свако разуме, а то није сценски глас, ни сценски говор.

Зато што и редитељу, када почну да говоре сценским гласом, што је за дозу повишена и гласност и артикулација, то већ делује вештачки. Није им довољно натурално, и онда им говоре: „Не, не, не само смањи, спусти, немој да глумиш“, и онда они оду потпуно у своје приватно. А, не знам зашто редитељима није стало да публика чује, и разуме?

Н. Пејчић

- Публика воли да види глумца који се потпуно трансформисао. Чак мислим да наши редитељи, без обзира што је то тренд, такво се позориште тренутно прави, али без обзира на то, публика жели да види нешто што подсећа на класичну игру, да види да се тај глумац трансформисао, да не хода као кад хода приватно, не говори као када говори приватно, да се изобличи, трансформише, физички, и у говору, и у гласу. Мислим да би то публика желела да види.