Tanja Ostojić, umetnica: Žene se ne bave samo svojim telom
Tanja Ostojić jedna je od umetnica čiji su radovi do 21. juna izloženi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine kao deo postavke “Na putu slobode”, u okviru šire izložbe “Feministička avangarda 70-ih.
Radovi iz Verbund kolekcije, Beč”. Kako navode organizatori, u ovom programskom segmentu su predstavljene umetnice iz Srbije koje svojom umetničkom praksom prelaze granice tradicionalnih medijskih i rodnih pozicija te deluju u internacionalnom kulturnom prostoru, bave se “analizom položaja ličnog identiteta u savremenoj umetničkoj praksi i društvu, istražuju procese performativnosti, dematerijalnosti, kao i transgresije granica, ideju probijanja formalnih, medijskih i prostornih okvira”.
Tanja Ostojić je diplomirala 1995. na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu a 1998. i magistrirala. Međunarodni program za poslediplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti u Nantu (Francuska) pohađala je 1998–99, a usavršavala se i na Univerzitetu umetnosti u Berlinu od 2012. do 2014. godine. Njeni nastupi, umetnost tela i video radovi, skulpture, fotografije i knjige povremeno sadrže njeno golo telo ili se bave temama koje se doživljavaju kao tabu. Tokom našeg razgovora, za sebe kaže da “spada u najradikalnije umetnice 21. veka”, što će i potkrepiti nekolicinom praktičnih primera.
Kada govorimo o izložbi “Feministička avangarda 70-ih”, bilo zanimljivo znati – koliko su ove ili neke druge srodne umetnice uticale na Vaš lični izraz kada ste počinjali da stvarate?
– U prošlosti sam već učestvovala na izložbi koja se zvala “re.act.feminism – performing archive”, gde su dve su kustoskinje iz Nemačke imale određeni broj radova iz sedamdesetih. Onda su one pozvale umetnice kasnijih generacija i predložile da mi ne samo izlažemo neke naše radove na toj izložbi, već i da da imamo jedan reenactment, odnosno ponovno izbođenje nekog rada iz tog perioda. Međutim, ja sam se odlučila da radim reanactment jedne umetnice koja je mlađa od mene.
Jednostavno, u vreme kada sam studirala i kada sam započela da se bavim svojim radovima, kroz celo moje školovanje i istoriju umetnosti koju sam učila, nije bilo primera ženske i feminističke umetnosti. Bili smo hranjeni nekom drugom vrstom umetnosti, tako da sam sama kopala. Kada sam uradila svoj prvi performans, sutradan je u novinama pisalo da je to bio performans. Ja pre toga nisam znala da je to bio performans.
Kako onda doživljavate ove radove iz današnje perspektive?
– Danas, recimo, predajem studentima rad Marte Rosler koji je bio na toj izložbi, o kuhinjskim elementima. Dosta mi je zanimljiv rad Katalin Ladik. Nju sam upoznala krajem devedesetih u Francuskoj - nisam je upoznala na ovim prostorima dok sam se školovala u Srbiji. Završila sam ovde osam godina fakulteta, a upoznala sam je tek u inostranstvu. To je vrlo zanimljivo.
Razgovarala sa Anitom Münz – ona ima jedan rad o masturbaciji, zapravo seriju crteža. Ja imam rad u kolekciji Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, gde su fotografije moje masturbacije koje nikad nisu pokazane u javnosti, nigde. Čak ni u ovom muzeju, čak ni na ovoj izložbi. S obzirom na to da ih je Muzej otkupio, znači da imaju umetničku težinu, ali ne postoji spremnost da se takvi radovi pokažu. Ženska masturbacija je potpuni tabu, čak i na ovoj izložbi koja ima žensku seksualnost kao temu. Rad je toliko radikalan da još nije vreme da se pokaže.
Kakva su druga Vaša iskustva u tom smislu, pre svega doživljaja Vašeg rada od strane institucija?
Kada sam započela rad “Tražim muža s pasošem EU” 2000. godine, mene su izbacili sa Trijenalea savremene umetnosti na kojem sam bila pozvana da učestvujem. Tada sam živela u Ljubljani. Kada sam predložila da uključimo ovaj rad, kustos je rekao da ne može da me pozove. Da veruje da će ovaj rad jednog dana da ima svoju publiku i da bude važan, ali se ne uklapa u njegovu izložbu .Tek je pre tri godine taj rad proglašem jednim od 25 najvažnijih radova 21. veka ( po izboru britanskog lista Gardijan, op.a.). Kada stvarate radove ispred svog vremena, potrebno je jako mnogo vremena da se nešto prihvati.
Kakav značaj za Vas ima rad izložen u MSUV?
– Ovde izložen projekat ”Misplaced Njomen?” je jako radikalan rad, u kome žena izlazi u javnost da ispriča o pokušajima silovanja, na Trgu. To sam uradila prošle godine u Splitu. Umetnice koje su učestvovale u mojoj radionice, koje su mlade aktivistkinje i umetnice i koje su izvodile ove performanse, za njih je to bilo jako potresno. Pisale su i govorile o tome.
Da li je Vaš rad feministički u aktivističkom, političkom smislu, ili dolazi iz sfere privatnog?
– Moj rad je definitivno feministički. Lično je i dalje politično, s tim što se prostor tema i delanja feminizma proširio u odnosu na sedamdesete. Kao što možemo da vidimo na ovoj izložbi, žene su se bavile svojim telom, tema je bila rod i rodne uloge. Teme današnjeg feminizma su otišle dalje, kao i feminističkog performansa i umetnosti. Šire se i na druge ugrožene grupe. Socijalna, politička i rodna perspektiva deo su feminističkog diskursa. Žene se ne bave samo svojim telom i ličnom situacijom u porodici i društvu, već i pozicijom migranata, ekonomskom situacijom, edukacijom, i tako dalje.
N. Marković