Тања Остојић, уметница: Жене се не баве само својим телом

Радови из Вербунд колекције, Беч”. Како наводе организатори, у овом програмском сегменту су представљене уметнице из Србије које својом уметничком праксом прелазе границе традиционалних медијских и родних позиција те делују у интернационалном културном простору, баве се “анализом положаја личног идентитета у савременој уметничкој пракси и друштву, истражују процесе перформативности, дематеријалности, као и трансгресије граница, идеју пробијања формалних, медијских и просторних оквира”.

Тања Остојић је дипломирала 1995. на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду а 1998. и магистрирала. Међународни програм за последипломске студије на Академији ликовних уметности у Нанту (Француска) похађала је 1998–99, а усавршавала се и на Универзитету уметности у Берлину од 2012. до 2014. године. Њени наступи, уметност тела и видео радови, скулптуре, фотографије и књиге повремено садрже њено голо тело или се баве темама које се доживљавају као табу. Током нашег разговора, за себе каже да “спада у најрадикалније уметнице 21. века”, што ће и поткрепити неколицином практичних примера.

 Када говоримо о изложби “Феминистичка авангарда 70-их”, било занимљиво знати – колико су ове или неке друге сродне уметнице утицале на Ваш лични израз када сте почињали да стварате?

– У прошлости сам већ учествовала на изложби која се звала “ре.ацт.феминисм – перформинг archive”, где су две су кустоскиње из Немачке имале одређени број радова из седамдесетих. Онда су оне позвале уметнице каснијих генерација и предложиле да ми не само излажемо неке наше радове на тој изложби, већ и да да имамо један реенацтмент, односно поновно избођење неког рада из тог периода. Међутим, ја сам се одлучила да радим реанацтмент једне уметнице која је млађа од мене.

Једноставно, у време када сам студирала и када сам започела да се бавим својим радовима, кроз цело моје школовање и историју уметности коју сам учила, није било примера женске и феминистичке уметности. Били смо храњени неком другом врстом уметности, тако да сам сама копала. Када сам урадила свој први перформанс, сутрадан је у новинама писало да је то био перформанс. Ја пре тога нисам знала да је то био перформанс.

 Како онда доживљавате ове радове из данашње перспективе?

– Данас, рецимо, предајем студентима рад Марте Рослер који је био на тој изложби, о кухињским елементима. Доста ми је занимљив рад Каталин Ладик. Њу сам упознала крајем деведесетих у Француској -  нисам је упознала на овим просторима док сам се школовала у Србији. Завршила сам овде осам година факултета, а упознала сам је тек у иностранству. То је врло занимљиво.

Разговарала са Анитом Münz – она има један рад о мастурбацији, заправо серију цртежа. Ја имам рад у колекцији Музеја савремене уметности Војводине, где су фотографије моје мастурбације које никад нису показане у јавности, нигде. Чак ни у овом музеју, чак ни на овој изложби. С обзиром на то да их је Музеј откупио, значи да имају уметничку тежину, али не постоји спремност да се такви радови покажу. Женска мастурбација је потпуни табу, чак и на овој изложби која има женску сексуалност као тему. Рад је  толико радикалан да још није време да се покаже.

 Каква су друга Ваша искуства у том смислу, пре свега доживљаја Вашег рада од стране институција?

Када сам започела рад “Тражим мужа с пасошем ЕУ” 2000. године, мене су избацили са Тријеналеа савремене уметности на којем сам била позвана да учествујем. Тада сам живела у Љубљани. Када сам предложила да укључимо овај рад, кустос је рекао да не може да ме позове. Да верује да ће овај рад једног дана да има своју публику и да буде важан, али се не уклапа у његову изложбу .Тек је пре три године тај рад проглашем једним од 25 најважнијих радова 21. века ( по избору британског листа Гардијан, оп.а.). Када стварате радове испред свог времена, потребно је јако много времена да се нешто прихвати.

 Какав значај за Вас има рад изложен у МСУВ?

– Овде изложен пројекат ”Мисплацед Њомен?” је јако радикалан рад, у коме жена излази у јавност да исприча о покушајима силовања, на Тргу. То сам урадила прошле године у Сплиту. Уметнице које су учествовале у мојој радионице, које су младе активисткиње и уметнице и које су изводиле ове перформансе, за њих је то било јако потресно. Писале су и говориле о томе. 

 Да ли је Ваш рад феминистички у активистичком, политичком смислу, или долази из сфере приватног?

– Мој рад је дефинитивно феминистички. Лично је и даље политично, с тим што се простор тема и делања феминизма проширио у односу на седамдесете. Као што можемо да видимо на овој изложби, жене су се бавиле својим телом, тема је била род и родне улоге. Теме данашњег феминизма су отишле даље, као и феминистичког перформанса и уметности. Шире се и на друге угрожене групе. Социјална, политичка и родна перспектива део су феминистичког дискурса. Жене се не баве само својим телом и личном ситуацијом у породици и друштву, већ и позицијом миграната, економском ситуацијом, едукацијом, и тако даље.

        Н. Марковић