„Deca paklene pomorandže“ u Pozorištu mladih: Servisiranje istine

Prvo da se podsetimo da je junak i narator romana Aleks Delary, tinejyer koji predvodeći svoju bandu drugova, divlja, žari i pali gde god stigne, osim u stanu kod roditelja, gde najviše voli da sluša klasičnu muziku. Posle sukoba sa drugovima, koji bi da uvedu malo demokratije i neku korist od kriminalnih radnji, a ne, kako je zaoštreno u filmu, „čisto“ zadovoljstvo - čistu, sadističku psihopatologiju - Aleks krvavih ruku završava u zatvoru, gde počinje proces njegovog prevaspitavanja... Predstava prilično verno prati strukturu romana u filmskom, američkom obliku, ali ne i narativ.

Zašto Aleksandar Veliki (slobodan prevod)? Koja je priroda zla? Da li je čovek sočno i živopisno upakovani satni mehanizam koji navija Bog, Đavo ili Svemoćni Aparat Države? Ovo su osnovna pitanja Baryesovog romana i Kjubrikovog filma „Paklena pomorandža“, na koja otkako je sveta i veka ljudi pokušavaju da pronađu odgovor, postavljajući i ostala: da li je zlo prirodna predispozicija ili se razvija kroz društvenu kulturu, gde se tačno nalazi, kako se manifestuje i reaguje na njega, je li nasilje pravi odgovor na nasilje, ima li mu mleka, pardon, leka?

Ime junaka samo je ime, a priroda zla u predstavi je prikazana kao stilizovani aktovi nasilja – prebijanje, raspinjanje, krađa, silovanje, napastvovanje, ubistvo. Dakle, prikazano je zlo kao takvo. Pomorandža kao zgodna scenska rekvizita za ubrizgavanje i ispijanje droge iz nje, ljuštenje, ceđenje, probadanje, dobacivanje, pravljenje bombi-kašikara... Slikovito, nema šta!

Dok je Baryes najviše insistirao na religijskoj stručnoj literaturi (Biblija) – slobodi volje, filozofskoj etici (Kant) – moralni imperativi, klasičnoj muzici kao otelotvorenju duha, Kjubrik je taj spisak produžio i produbio Kjerkegorom – ili estetski (hedonizam) ili etički život (odgovornost), antropologijom (Lombrozo) – zločinstvo je urođena bolest, psihoanalizom (Frojd) – libido u funkciji agresije, sociologijom (Dirkem) – devijacija je suštinska komponenta funkcionalnog društva, a oba autora su uzimala u obzir i primere iz neposrednog okruženja druge polovine 20. veka – razvoj pop-kulture i pripadnih joj vršnjačkih grupa, tadašnju pa i današnju političku podelu na zemlje totalitarnog i liberalnog bloka, medicinski odgovor, kazneno-popravni sistem...

I dalje, ni jedan ni drugi ne samo da se nisu usuđivali da podare gotove odgovore, nego su svojim delom nastavili da se pitaju: šta predstavlja moral, da li su eros (životni nagon) i tanatos (smrtni nagon) nerazdvojivo povezani, seks i agresivnost, dobro i zlo, u kojem su odnosu individua i društvo, može li se čovek promeniti, sve više relativizujući, komešajući i uzburkavajući more egzistencijalnih nedoumica, strahova koji se bude i kad prepoznamo simpatiju prema Aleksu, a antipatiju prema likovima mame, tate, policajaca, ministra, pisaca, doktora, stalno menjajući njihovu poziciju i funkciju u delu, kako je često slučaj i u stvarnom svetu.

Šta se povodom svega ovoga zbiva u predstavi? Pa, ovako nekako: pošto smo konstatovali da zlo postoji kao takvo – možemo lako da mu nađemo korene: u porodici. Aleks nam uvodnim monologom, pre nego što ga vidimo kao Aleksa iz „Paklene pomorandže“, saopštava da je on takav kakav je zato što ga nikad niko nije mazio, nego samo „uspravljao“, u čvrstog muškarca, pa sad i on to drugima radi, batinajući. Zlo, valjda pošto je tako lako, klasno objašnjivo, odmah se pokazuje kao instrumentalizovano, pa grupa huligana postaje grupa navijača, dok njihov reprezent i vođa Aleks, svoje izostanke iz škole kod kuće umesto štekajući trofeje, pravda deljenjem plena sa siromašnim mamom i tatom, koji tako onda imaju razloga da ga trpe, iako ne deluju skladu sa početnim monologom – otac teško i da ima kičmu, a majka ima suze, pa makar i lažne. Dakle, imala je i mleko, pa makar i lažno. Prikazi jednodimenzionalnih karikatura i serviranje gotovih istina se nastavlja i u ključnoj sceni romana/filma – upadu u jedini dom „Paklene pomorandže“ – kuću pisca i njegove supruge, u predstavi karikaturiste i novinarke. I ovde sve ipak služi svrsi reditelja i dramaturškinje, davanju odgovora kao u rubrici Politikinog zabavnika „Ako niste znali“, pa će se i kasnije, nakon čitave intervencije društvenih mehanizama, i oni okarikaturisati, pardon okarakterisati kao instrument prisile vladajuće partije. Opet vrlo zgodno, zar ne!

U sceni ubistva, u kojoj Aleks statuetom žene, u filmu falusa, usmrćuje bakutu, ne vidi se „Zločin i kazna“ Dostojevskog, niti „S one strane principa zadovoljstva“ Frojda, jer je bilo inspirativnije ubiti prosvetnu radnicu i upotrebiti figuru Betovena, što pokazuje elementarno nerazumevanje dela od kojeg se pošlo. Baš kao što jedino ljudsko biće, zatvorski sveštenik, u predstavi postaje i ne označava i implicira ništa više osim da je – pedofil!?!?

Ova „inspirativna autorstva“ Mladenović-Plavanjac, za razliku od tandema Baryes-Kjubrik, ne vide ni to da će jedini iskreni protest Aleksa tokom terapije - onaj protiv (zlo)upotrebe klasične muzike, tako da čak i doktori uviđaju bol i nepravdu, još jednu nedelotvornu kaznu koja mu se  nanosi - biti nedoslednost po sebi, jer su se nekoliko scena pre toga odlučili da se on naslađuje čak i gudalima koje uz muziku zamišlja da režu jevrejske vratove na dokumentarcu iz Drugog svetskog rata. U vezi same terapije, sa tada, pa i sada u velikoj meri opšteprihvaćenom sistemu pokušaja blokiranja, uslovljavanja, izazivanju averzije, sa efektima mnogo gorim od željenih rezultata, reditelj i dramaturškinja izgleda da nisu imali puno inspiracije, sem da doktorke budu seksi. Citiranje edipalnog kompleksa poptuno je van Aleksove dijagnoze, pa čak i pameti.        

Ako se ovako naivno, površno, pojednostavljeno, ignorantno bavljenje Baryesovim i Kjubrikovim delom, pa i ljudskom psihologijom i društvenom stvarnošću, pitanjima dramskog sukoba, može nazvati ikakavom inspiracijom, a zapravo pre vulgarizovanjem i krivotvorenjem orginala, onda bi to donekle prošlo samo u delovima scenske teatralnosti predstave, uglavnom atraktivnom po svom izgledu. Kao i kad glumci šmiraju. A to je sve na nivou onoga kada se „Mona Lizi“ nacrtaju Hitlerovi brčići i stavi povez preko jednog oka, pa još pozove neko da se priča o yender pirateriji i fašizmu kod ranih Egipćana. Pošto se zna da mu se jako slošilo posle Kjubrikove verzije, Enotni Baryes je u nedelju uveče, posle premijere „Deca ’Paklene pomorandže’“ Kokana Mladenovića i Nine Plavanjac u Pozorištu mladih, u Novom Sadu, komotno mogao samo da se okrene u grobu. A meni dođe da zapomažem: „Deecooo, buši!“

Igor Burić