„Meša Selimović” Vesni Kapor

Ova nagrada se dodeljuje po 34. put, a ustanovio je list „Večernje novosti“. Specifičnost ovog književnog priznanja je što odluku o laureatu donosi reprezentativni veliki žiri u kome je ove godine bio 61 istaknuti književni kritičar, teoretičar i istoričar književnosti. Članovi žirija pripadaju različitim generacijama i zagovornici su različitih estetskih opredeljenja, a dolaze i iz različitih gradova. Najviše glasova ovog žirija, 26 ove godine je dobio roman Vesne Kapor.

Podnaslov romana je „Pisma za Taru“, a priča teče kao isprepletani niz pisama-sećanja, slika, emocija upućenih Tari Senici, mladoj, prerano preminuloj devojci.

Nekoliko glasova-aktera čini tkivo novele-romana Vesne Kapor. U izrazima bola zbog gubitka mlade devojke-ćerke, emotivne ikone svih, pogotovo porodičnih vrednosti. U toj polifonoj tužbalici i potresnoj hronici žalosti dominira bol majke: imaginarne i dokumentarne reči i misli, kojima autorka od proze čini plač, a plač je jedan od oblika stare poezije. U drevnom plaču, i drevna tuga dobila je obrise i efekte modernog pripovedačkog dela- navode u SKZ.

Jesenas na promociji ove knjige njen recenzent prof. dr Milo Lompar je ukazao da proza Vesne Kapor dotiče jedan od najdramatičnijih momenata naše književnosti i duboko pogađa naš savremeni trenutak. Reč je o tome da u najvećem broju pisama majka piše ćerci koja umire. „Taj momenat je dalekosežan, jer on ovoj fragmentarnosti, ovoj rasutosti svesti daje neprelaznu tačku. Time se autor suočio sa prilično velikim problemom naše sadašnjice koja je bitno fragmentarizovala čoveka i raskinula njegove društvene i prirodne veze. Činjenica smrti ima dramatičan efekat, utoliko što ona ukazuje na to da nema tog okvira u koji biste mogli uklopiti ljudsku smrt. To je bitno za epohu fragmentarizovanog univerzuma u kome živimo. Jer u graničnim situacijama ljudskoga postojanja, a smrt to jeste, vidimo apsolutnu samoću ljudskoga bića. Kao što rečima ne možemo obuhtatiti smrt, tako gotovo da ne možemo komunicirati ni sa najbližima“.

-Nisam se nadala da ću napisati ovakvu knjigu i volela bih da ona nikada nije napisana. Ali život se sastoji od gubitaka, a svaka priča ima svoga pisca. Čovek snuje, a Bog određuje, kako kaže naš narod. Desilo se da je Tara Senica, ođednom, odletela sa zemlje. I ja sam počela da pišem ovu knjigu. I reči su vejale, da prafraziram Pavića, reči su me zavejavale. Sedela sam celu jednu godinu, pisala i plakala. Lično iskustvo i emocija pretočeni su u književnost; u jednu dimenziju večnosti - objasnila je Vesna Kapor.

Vesna Kapor ( Nevesinje, 1965) je završila Filološki fakultet u Beogradu. Do sada je objavila roman „Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari“ (SKZ, 2010, Filip Višnjić, 2011) i zbirke priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ (Agora, 2014, Filip Višnjić, 2016), „Venac za oca“, (SKZ, 2018) i kratke proze „Kao što i vama želim“ (Povelja, Kraljevo, 2016). Dobitnica je nagrada „Laza Kostić“ i „Miloš Crnjanski“. Radi u Studentskom kulturnom centru u Beogradu kao urednik književnog programa. Književnu kritiku i kolumne objavljivala je u svim našim važnijim časopisima.

Na drugom mestu po broju glasova velikog žirija je pesnička knjiga „O sadašnjosti i sedativima” Petra Matovića (Kulturni centar Novog Sada) sa 15 glasova, na trećem studija „Agon i melanholija- život i delo Miloša Crnjanskog“ Gorane Raičević (Akademska knjiga, Novi Sad) - 13 glasova. Četvrto mesto sa po 11 glasova dele romani „Deca” Milene Marković (Lom, Beograd) i „Banja” Jovice Aćina (Agora, Novi Sad), dok je na petom mestu roman u stihovima „Modre žilice” Đorđa Sladoja (Centar za srpske studije, Banjaluka)..

Nagrada „Meša Selimović”, koju čine skulptura sa likom velikog pisca, povelja i novčani iznos, biće svečano uručena u toku sledećeg meseca.   

N. Popov