„Меша Селимовић” Весни Капор

Ова награда се додељује по 34. пут, а установио је лист „Вечерње новости“. Специфичност овог књижевног признања је што одлуку о лауреату доноси репрезентативни велики жири у коме је ове године био 61 истакнути књижевни критичар, теоретичар и историчар књижевности. Чланови жирија припадају различитим генерацијама и заговорници су различитих естетских опредељења, а долазе и из различитих градова. Највише гласова овог жирија, 26 ове године је добио роман Весне Капор.

Поднаслов романа је „Писма за Тару“, а прича тече као испреплетани низ писама-сећања, слика, емоција упућених Тари Сеници, младој, прерано преминулој девојци.

Неколико гласова-актера чини ткиво новеле-романа Весне Капор. У изразима бола због губитка младе девојке-ћерке, емотивне иконе свих, поготово породичних вредности. У тој полифоној тужбалици и потресној хроници жалости доминира бол мајке: имагинарне и документарне речи и мисли, којима ауторка од прозе чини плач, а плач је један од облика старе поезије. У древном плачу, и древна туга добила је обрисе и ефекте модерног приповедачког дела- наводе у СКЗ.

Јесенас на промоцији ове књиге њен рецензент проф. др Мило Ломпар је указао да проза Весне Капор дотиче један од најдраматичнијих момената наше књижевности и дубоко погађа наш савремени тренутак. Реч је о томе да у највећем броју писама мајка пише ћерци која умире. „Тај моменат је далекосежан, јер он овој фрагментарности, овој расутости свести даје непрелазну тачку. Тиме се аутор суочио са прилично великим проблемом наше садашњице која је битно фрагментаризовала човека и раскинула његове друштвене и природне везе. Чињеница смрти има драматичан ефекат, утолико што она указује на то да нема тог оквира у који бисте могли уклопити људску смрт. То је битно за епоху фрагментаризованог универзума у коме живимо. Јер у граничним ситуацијама људскога постојања, а смрт то јесте, видимо апсолутну самоћу људскога бића. Као што речима не можемо обухтатити смрт, тако готово да не можемо комуницирати ни са најближима“.

-Нисам се надала да ћу написати овакву књигу и волела бих да она никада није написана. Али живот се састоји од губитака, а свака прича има свога писца. Човек снује, а Бог одређује, како каже наш народ. Десило се да је Тара Сеница, ођедном, одлетела са земље. И ја сам почела да пишем ову књигу. И речи су вејале, да прафразирам Павића, речи су ме завејавале. Седела сам целу једну годину, писала и плакала. Лично искуство и емоција преточени су у књижевност; у једну димензију вечности - објаснила је Весна Капор.

Весна Капор ( Невесиње, 1965) је завршила Филолошки факултет у Београду. До сада је објавила роман „Три самоће или мјесто недовршених ствари“ (СКЗ, 2010, Филип Вишњић, 2011) и збирке прича „По сећању се хода као по месечини“ (Агора, 2014, Филип Вишњић, 2016), „Венац за оца“, (СКЗ, 2018) и кратке прозе „Као што и вама желим“ (Повеља, Краљево, 2016). Добитница је награда „Лаза Костић“ и „Милош Црњански“. Ради у Студентском културном центру у Београду као уредник књижевног програма. Књижевну критику и колумне објављивала је у свим нашим важнијим часописима.

На другом месту по броју гласова великог жирија је песничка књига „О садашњости и седативима” Петра Матовића (Културни центар Новог Сада) са 15 гласова, на трећем студија „Агон и меланхолија- живот и дело Милоша Црњанског“ Горане Раичевић (Академска књига, Нови Сад) - 13 гласова. Четврто место са по 11 гласова деле романи „Деца” Милене Марковић (Лом, Београд) и „Бања” Јовице Аћина (Агора, Нови Сад), док је на петом месту роман у стиховима „Модре жилице” Ђорђа Сладоја (Центар за српске студије, Бањалука)..

Награда „Меша Селимовић”, коју чине скулптура са ликом великог писца, повеља и новчани износ, биће свечано уручена у току следећег месеца.   

Н. Попов