Marta Bereš, glumica: Teško je pričati (o ljubavi), treba više ćutati

Nakon trnovite i zvezdane karijere u Pozorištu “Deže Kostolanji” u Subotici, Marta Bereš se okrenula statusu slobodne umetnice i majčinstvu.

“Rodila sam dva ista deteta”, kaže, ovo već sa osmehom. Međutim, nakon dugog perioda truda i rada, počele su da se rađaju i nagrade. Priznanje Udruženja pozorišnih kritičara Mađarske za naboljeg glumca i glumicu, u objedinjenoj, “uniseks” varijanti posle godine korone, dobila je za ulogu Ane Karenjine u istoimenoj predstavi Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz. Sada je nominovana za najbolju glumicu Mađarske, za ulogu u filmu “Ovako si savršen/ a” Petera Veršiča.

- Zašto pozitivna psihologija nije kul? - pita Marta Bereš prva, dok se razgovor razvija u svim pravcima, od srednjevekovne mode, preko (glumačke) narcisoidnosti, do nju ejy filozofije. Pitanje je, pak, na mestu, jer se tiče uživanja, ali i osposravanja uloge popularne lajf-kouč spisateljice u romantičnoj komediji, koja joj je donela jedinstvena iskustva gledanja sebe zajedo sa publikom, u Vespremu i na Paliću.

“Osporavanja” dolaze zbog njene izrazito umetničke orijentacije u dosadašnjem radu, a uživanje iz slobode i osećaja da umetnost, pa na kraju i ljubav, mogu da budu mnogo više od uske definicije samo za nekolicinu istomišljenika.

Nagrada Udruženja pozorišnih kritičara Mađarske može se okarakterisati i kao internacionalna. Da li vas je iznenadilo i koliko vam je prijalo to priznanje?

- Jako sam se obradovala. Stvarno. Bilo je neočekivano. Već više od godine ne radim ništa. Bilo je godina kada sam toliko radila, toliko krvi i znoja uložila, a sve je išlo kao pod ručnom. Kao da sam išla 180 na sat, a nigde nisam stizala. To malo zvuči bahato ako poledamo šta sam sve bila u prilici da odigram. Zaista su svi uvek vrednovali ono što radim. Ali, ipak ja nisam osećala da mi se vraća uložena energija, ili čak da ne dajem koliko sam želela. A sad mnogo više dobijam nego što pružam.

Setila sam se da ste hteli jednom da radimo intervju, pre ovog. Tada niko nije znao da odlazim iz “Kostolanjija”. Čak ni ja nisam znala kakav period mi sledi. Jako mračan, u smislu strahova. Tad sam dobila prvu kćerku i privatno mi je bilo veoma lepo, jako sam zahvalna na tome, ali uskočila sam u provaliju. S malim detetom, Andrej (suprug - prim. nov.) i ja nesigurni što se egzistencije tiče, sigurnog posla, samo smo se nadali da će sudbina biti dobra prema nama. Sad kad se sve ovo izdešavalo, nagrada kritičara, nominacija za novu, ođek filma, ođednom dobijam jako puno pažnje, da sam razmišljala o tome kako moja priča deluje frustrirajuće. Ljudi bi mogli reći evo, ona ima decu, karijeru, a zaboravlja se da se uspešne ljude intervjuišu u trenucima uspeha, nikada kada su u mraku. Onda shvatim kako sam i ja doprinela da se gradi takva slika o ljudima u javnosti, zato što onda kad ste me pitali nisam pristala na intervju. Lažna je to slika o uspešnim ljudima koje vidimo samo kad im je super.

U predstavi “Vitezovi Lake Male” Andraša Urbana igrate jednu ulogu, u sceni video poziva bivšim glumcima, putem kojih oni objašnjavaju zašto su otišli iz “Kostolanjija”...

- To mi je bila praksa za film (smeh)!

...Igrate sebe i - ćutite?

- Ćutanje je moćna komunikacija. Zašto? Zato što sam uplašena, besna? Skontajte vi za sebe. U to ne bih da ulazim. Treba više ćutati. Ljudi previše pričaju budalaštine i gluposti, zato i ne volim puno da dajem intervjue, jer i sama vidim koliko reči znaju da se isprazne, da budu besmislene, da ne dopiru do drugih. Pričamo, zato što nam nije lagodno da ćutimo.  

U vezi sa filmom privukla mi je pažnju vaša izjava da ste sarađivali sa divnim kolegom (Erne Fekete), a pošto i sama jeste neko kome se kolege dive, zanima me šta je to vredno divljenja?

- Sa ovoliko godina i radnog staža mislim da ne postoji dobar glumac. Postoji samo autentična ličnost. Ako ta ličnost ima samospoznaju i ne želi da deluje kao neko drugi, nego prepoznaje svoje kvalitete i svesna je svojih mana, i sa tim zajedno ume da uhvati suštinu svari koje želi da na neki način prenese - mislim da je to dobra gluma. A naravno, osećaj za ritam, tempo, dikcija, izražavanje preko tela, sve to dolazi praksom i željom da čovek što tačnije i što čistije kanališe glumu. Ako pogledate velike glumce srpskog, mađarskog filma, kod Fabrija Zoltana, u “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug” - govorim samo o svojim omiljenim filmovima - može da se postavi legitimno pitanje zbog čega su oni tako veliki? Nisu najlepši, nemaju savršenu dikciju, ne izgledaju kao da su izašli iz teretane. Imaju nešto jako živopisno i ljudsko u sebi, što se prepoznaje i prelazi rampu.

Šta vas sada privlači, posle opisanog, reklo bi se silnog iskustva?

- Shvatila sam da ne želim da budem deo neke ideologije. Ne želim da budem ni snob, ni lažni snob. Želim da dam sebi tu slobodu i ogroman poklon razmišljanja svojom glavom. Neke predstave ili filmovi iskreno imaju potrebu da zabave. Ne treba očekivati da svi imaju potrebu za visokom elitnom umetnošću. I lucidna zabava daje puno. Želim da budem deo nečega što je možda i površnije, ali ima u pozivu razmenu energije i doprinos onome zbog čega živimo. Ne trebam da pričam stalno o Tarkovskom, Kjubriku, da bi bila velika umetnica. I ja pogledam komediju, akciju, animirani... Današnji svet je mnogo otvoreniji i šareniji, da bi se držali nekih šablona.

A šta tom svetu fali?

- Ultimativno, jako istrošena, “ljigava” reč, smeju se toj reči - LJUBAV. Ništa drugo.  

Kako bi je vi definisali, ako se time ne bi okrnjilo njeno značenje?

- U ovom trenutku, znam šta sve nije. Predrasude nisu. Razmišljanje “ja kontra vi” nije. Kompromisi zarad komfora nisu. Evo jedan primer: danas vodim kćerku na rehabilitaciju, taksista istetoviran, nabildovan, priča glasno na telefon dok ja cimam kolica u gepek... Zapričamo se posle o tome gde idem sa njom, šta joj je sa ručicama i čovek počne da plače. Okrene se i guguće joj: “Dušo mala, sve će to biti u redu, ti si jedna divna devojčica.” Da sam razmišljala kako sam intelektualka sa ulogama u eltinim pozorištima, na filmu, a on taksista, da li bih prepoznala čoveka? A u svakome, ako imamo želje i strpljenja, u drugome ćemo videti čoveka. I zato ću igrati predstave za bilo koga. Političare, mafijaše, svakoga, za čoveka u njima. Mislim da je to ljubav. Nije maženje i paženje, nego jak i čist osećaj. Zna da bude i okrutan. Nemilosrdan. Ako čovek voli nekog, bude iskren, nije problem ni da ga povredi.

Teško je pričati o ljubavi. I nije in. Ljubav je izgubila svoje dimenzije, a trebalo bi ih ponovo istražiti.

Igor Burić