Марта Береш, глумица: Тешко је причати (о љубави), треба више ћутати

Након трновите и звездане каријере у Позоришту “Деже Костолањи” у Суботици, Марта Береш се окренула статусу слободне уметнице и мајчинству.

“Родила сам два иста детета”, каже, ово већ са осмехом. Међутим, након дугог периода труда и рада, почеле су да се рађају и награде. Признање Удружења позоришних критичара Мађарске за набољег глумца и глумицу, у обједињеној, “унисекс” варијанти после године короне, добила је за улогу Ане Карењине у истоименој представи Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз. Сада је номинована за најбољу глумицу Мађарске, за улогу у филму “Овако си савршен/ а” Петера Вершича.

- Зашто позитивна психологија није кул? - пита Марта Береш прва, док се разговор развија у свим правцима, од средњевековне моде, преко (глумачке) нарцисоидности, до њу еjy филозофије. Питање је, пак, на месту, јер се тиче уживања, али и оспосравања улоге популарне лајф-коуч списатељице у романтичној комедији, која јој је донела јединствена искуства гледања себе заједо са публиком, у Веспрему и на Палићу.

“Оспоравања” долазе због њене изразито уметничке оријентације у досадашњем раду, а уживање из слободе и осећаја да уметност, па на крају и љубав, могу да буду много више од уске дефиниције само за неколицину истомишљеника.

Награда Удружења позоришних критичара Мађарске може се окарактерисати и као интернационална. Да ли вас је изненадило и колико вам је пријало то признање?

- Јако сам се обрадовала. Стварно. Било је неочекивано. Већ више од године не радим ништа. Било је година када сам толико радила, толико крви и зноја уложила, а све је ишло као под ручном. Као да сам ишла 180 на сат, а нигде нисам стизала. То мало звучи бахато ако поледамо шта сам све била у прилици да одиграм. Заиста су сви увек вредновали оно што радим. Али, ипак ја нисам осећала да ми се враћа уложена енергија, или чак да не дајем колико сам желела. А сад много више добијам него што пружам.

Сетила сам се да сте хтели једном да радимо интервју, пре овог. Тада нико није знао да одлазим из “Костолањија”. Чак ни ја нисам знала какав период ми следи. Јако мрачан, у смислу страхова. Тад сам добила прву кћерку и приватно ми је било веома лепо, јако сам захвална на томе, али ускочила сам у провалију. С малим дететом, Андреј (супруг - прим. нов.) и ја несигурни што се егзистенције тиче, сигурног посла, само смо се надали да ће судбина бити добра према нама. Сад кад се све ово издешавало, награда критичара, номинација за нову, ођек филма, ођедном добијам јако пуно пажње, да сам размишљала о томе како моја прича делује фрустрирајуће. Људи би могли рећи ево, она има децу, каријеру, а заборавља се да се успешне људе интервјуишу у тренуцима успеха, никада када су у мраку. Онда схватим како сам и ја допринела да се гради таква слика о људима у јавности, зато што онда кад сте ме питали нисам пристала на интервју. Лажна је то слика о успешним људима које видимо само кад им је супер.

У представи “Витезови Лаке Мале” Андраша Урбана играте једну улогу, у сцени видео позива бившим глумцима, путем којих они објашњавају зашто су отишли из “Костолањија”...

- То ми је била пракса за филм (смех)!

...Играте себе и - ћутите?

- Ћутање је моћна комуникација. Зашто? Зато што сам уплашена, бесна? Сконтајте ви за себе. У то не бих да улазим. Треба више ћутати. Људи превише причају будалаштине и глупости, зато и не волим пуно да дајем интервјуе, јер и сама видим колико речи знају да се испразне, да буду бесмислене, да не допиру до других. Причамо, зато што нам није лагодно да ћутимо.  

У вези са филмом привукла ми је пажњу ваша изјава да сте сарађивали са дивним колегом (Ерне Фекете), а пошто и сама јесте неко коме се колеге диве, занима ме шта је то вредно дивљења?

- Са оволико година и радног стажа мислим да не постоји добар глумац. Постоји само аутентична личност. Ако та личност има самоспознају и не жели да делује као неко други, него препознаје своје квалитете и свесна је својих мана, и са тим заједно уме да ухвати суштину свари које жели да на неки начин пренесе - мислим да је то добра глума. А наравно, осећај за ритам, темпо, дикција, изражавање преко тела, све то долази праксом и жељом да човек што тачније и што чистије каналише глуму. Ако погледате велике глумце српског, мађарског филма, код Фабрија Золтана, у “Ко то тамо пева”, “Маратонци трче почасни круг” - говорим само о својим омиљеним филмовима - може да се постави легитимно питање због чега су они тако велики? Нису најлепши, немају савршену дикцију, не изгледају као да су изашли из теретане. Имају нешто јако живописно и људско у себи, што се препознаје и прелази рампу.

Шта вас сада привлачи, после описаног, рекло би се силног искуства?

- Схватила сам да не желим да будем део неке идеологије. Не желим да будем ни сноб, ни лажни сноб. Желим да дам себи ту слободу и огроман поклон размишљања својом главом. Неке представе или филмови искрено имају потребу да забаве. Не треба очекивати да сви имају потребу за високом елитном уметношћу. И луцидна забава даје пуно. Желим да будем део нечега што је можда и површније, али има у позиву размену енергије и допринос ономе због чега живимо. Не требам да причам стално о Тарковском, Кјубрику, да би била велика уметница. И ја погледам комедију, акцију, анимирани... Данашњи свет је много отворенији и шаренији, да би се држали неких шаблона.

А шта том свету фали?

- Ултимативно, јако истрошена, “љигава” реч, смеју се тој речи - ЉУБАВ. Ништа друго.  

Како би је ви дефинисали, ако се тиме не би окрњило њено значење?

- У овом тренутку, знам шта све није. Предрасуде нису. Размишљање “ја контра ви” није. Компромиси зарад комфора нису. Ево један пример: данас водим кћерку на рехабилитацију, таксиста истетовиран, набилдован, прича гласно на телефон док ја цимам колица у гепек... Запричамо се после о томе где идем са њом, шта јој је са ручицама и човек почне да плаче. Окрене се и гугуће јој: “Душо мала, све ће то бити у реду, ти си једна дивна девојчица.” Да сам размишљала како сам интелектуалка са улогама у елтиним позориштима, на филму, а он таксиста, да ли бих препознала човека? А у свакоме, ако имамо жеље и стрпљења, у другоме ћемо видети човека. И зато ћу играти представе за било кога. Политичаре, мафијаше, свакога, за човека у њима. Мислим да је то љубав. Није мажење и пажење, него јак и чист осећај. Зна да буде и окрутан. Немилосрдан. Ако човек воли неког, буде искрен, није проблем ни да га повреди.

Тешко је причати о љубави. И није ин. Љубав је изгубила своје димензије, а требало би их поново истражити.

Игор Бурић