Jezikomanija: Šlihtanje
NOVI SAD: Već sam pisala o nemačkim izrazima koji su se odomaćili u srpskom jeziku i promenili značenje. Danas ću o da pišem o šlihtanju – ulagivanju nekoj osobi.
Reč „šlihtanje” nije postojala u starom Rečniku Matice srpske među brojnim nemačkim rečima koje počinju na „šl“, a odomaćile su se i u srpskom jeziku (npr. šlog, šlag, šlajm, šlem, šlif…).
Šlihtanje je proces koji nije za pohvalu; reč je o ulagivanju, ulizivanju. Osoba koja pribegava šlihtanju u narodu je poznata kao poltron – to je francuski izraz. Mnogo je slikovitije „šlihtaru” nazvati „čankoliscem” rečju koja postoji u rečniku.
Može se reći da je u srpskom jeziku šlihtanje „jedna od najljigavijih i najgorih ljudskih osobina, oličenje licemerja”.
Moglo bi se filozofski raspravljati da li je šlihtanje urođeno ili se vežba i da li šlihtara jesi ili postaješ? U svakom slučaju, mnogi od nas su izgovorili rečenicu „Učiteljice, baš Vam je lepa frizura!“
Međutim, u nemačkom jeziku Schlichtung znači nešto sasvim drugo – to je vansudsko poravnanje koje podrazumeva džentlmenski dogovor dve strane, bez posredstva sudskih organa, mirenje, izmirivanje.
Kada su u Štutgartu građani nedeljama protestovali protiv odluke o izgradnji moderne železničke stanice, dr Hajnler Gajsler, 80-godišnji političar, proglašen je za zvaničnu šlihtaru koja treba da izmiri sukobljene strane i nađe kompromis.
N. Mirković