TVOJA REČ: Katarina Pinter (26), violinistkinja: Ponovo pred publikom je kao da se vraćaš kući

Violinistkinja Katarina Pinter (26) iz Pančeva novonastalu situaciju je iskoristila da radi na sebi, ali i da sa partnerom violončelistom Bogdanom Jovanovićem, s kojim ima „PJ Duo”, osmisli repertoar za novu sezonu koju su otpočeli još pre dve nedelje nastupom u Pančevu i Leskovcu. Budući da nije zaposlena, drži privatne časove violine, a nada se i daljem doškolavanju.

- Violinu sam krenula da sviram kad sam imala devet godina; bilo je ili violina ili klavir, pa me je sestra ubedila da to ipak bude violina, jer smo imali baku koja bila stara i lakše ću znati da joj odsviram violinu nego klavir - priseća se Katarina, dodajući kako je klavir svakako preglomazan, naročito u odnosu na gudački instrument koji je odabrala.

 Jesi li se nekad možda pokajala?

- Ne, nikad, zaista. Violinu najviše volim od svih instrumenata i da slušam i sviram, prosto mi je, kako bih ti rekla, uživancija. Lakše se prilagođavam drugim sastavima.

 Šta je ono što te toliko privlači kod violine?

- Morala bih da kažem - sam zvuk. Nekako mi je najbliži ljudskom glasu, što i jeste negde naš cilj, da oponašamo ljudsko pevanje i ljudski glas. Nekako, sama ta boja koju violina ima, mislim da imam prostora da napravim mnogo varijanti kojima bih mogla to da postignem. To mi vrlo vrlo prija. I sama ta vibracija instrumenta, dok ga sviram, kad osetim u ruci da mi je ton dobar, da muzika izlazi iz nje, to mi baš ispunjava srce.

 A i poprilično elegantno izgleda...

- Valjda, ne znam...

 Završila si master na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Planiraš li nešto dalje?

- Volela bih da upišem doktorat za kamernu muziku, to mi je želja i nadam se da ću imati prilike da je ispunim ove ili naredne godine.

 Koliko ti je Akademija ispunila očekivanja i obezbedila svo znanje i praksu koja ti je bila neophodna?

- Pa, ja bih rekla da jeste poprilično. Imala sam sreću da sam imala dobrog profesora koji mi je ulio mnogo znanja i koji mi je još više usadio ljubav, ne samo prema muzici, nego i prema vežbanju. Jer, mislim da pravi napredak kod muzičara dolazi tek nakon završenog fakulteta. Tako da, imala sam zaista sreću. Mnogo sam radila i to sa dobrim ljudima, mnogo sam učila od svakog s kim sam imala kontakt.

 Kažeš da to sve podrazumeva mnogo vežbe... Koliko komšije imaju „sluha” za sve to?

- Da, podrazumeva. Naročito što je nas dvoje u stanu, živim s momkom Bogdanom Jovanovićem koji svira vilončelo. Uglavnom nismo imali problema. Desilo nam se jednom ili dvaput, ali to su komšije koje ni nisu blizu našeg stana, već preko puta. A inače nam komšije stalno govore kako vole muziku i uživaju slušajući nas, kako imaju privatne male koncerte svaki dan.

 Kakav utisak stičeš, koliko su danas ljudi, naročito mladi, osvešćeni po pitanju klasične muzike? Da li imaju naviku da idu na koncerte i slično?

- Nažalost, mislim da nisu dovoljno, pogotovo jako mlade generacije. Mislim da nisu dovoljno okrenuti klasičnoj muzici i da nemaju naviku da je slušaju, razumeju i da se uopšte interesuju za nju. A ja se nadam da ćemo imati prilike da to promenimo kao generacija, da je malo više promovišemo i da uključimo mlade ljude u slušanje i u samu klasiku. To bi značilo svima, kako nama, tako i njima, prosto za njihov razvoj, ali mislim da zaista mnogo toga može da se uradi na tom polju širenja klasike među mladima.

 Imaš li neku konkretnu ideju kako to uraditi?

- Da... Imam nekoliko ideja. Za početak, mislim da bi trebalo malo više da se aktiviramo mi muzičari među malom decom u vrtićima i osnovnim školama, da promovišemo instrumente. Nadam se da ćemo imati priliku to i da uradimo, jer imali smo planove, ali je korona sve to omela. Sa decom je, u suštini, sve vezano za igru, tako da, ukoliko im se muzika predstavi kao svojevrsna pratnja u igri, mislim da je to rešenje koje bi moglo da urodi plodom u narednim godinama.

 Spomenula si koronu - kako si je pregrmela?

- Teško, kao i svi. Sve je stalo, naročito kultura. Ali to nam je dalo više vremena da radimo na sebi. Mislim da sam, to vreme koje mi je podareno, pametno i iskoristila. Ali, generalno, vrlo je teško snaći se, pogotovo sad kad se sve opet pokreće, mnogo je teže pokrenuti stvari nego kad si već u mašini i kada to funkcioniše nekim tokom.

 I, kakav je sad osećaj opet biti pred publikom?

- Iskreno, neprocenjiv. Imali smo koncerte prošle i pretprošle nedelje, Bogdan i ja, zaista je neprocenjiv osećaj, kao da se vraćaš kući.

Lea Radlovački