ТВОЈА РЕЧ: Катарина Пинтер (26), виолинисткиња: Поново пред публиком је као да се враћаш кући

Виолинисткиња Катарина Пинтер (26) из Панчева новонасталу ситуацију је искористила да ради на себи, али и да са партнером виолончелистом Богданом Јовановићем, с којим има „ПЈ Дуо”, осмисли репертоар за нову сезону коју су отпочели још пре две недеље наступом у Панчеву и Лесковцу. Будући да није запослена, држи приватне часове виолине, а нада се и даљем дошколавању.

- Виолину сам кренула да свирам кад сам имала девет година; било је или виолина или клавир, па ме је сестра убедила да то ипак буде виолина, јер смо имали баку која била стара и лакше ћу знати да јој одсвирам виолину него клавир - присећа се Катарина, додајући како је клавир свакако прегломазан, нарочито у односу на гудачки инструмент који је одабрала.

 Јеси ли се некад можда покајала?

- Не, никад, заиста. Виолину највише волим од свих инструмената и да слушам и свирам, просто ми је, како бих ти рекла, уживанција. Лакше се прилагођавам другим саставима.

 Шта је оно што те толико привлачи код виолине?

- Морала бих да кажем - сам звук. Некако ми је најближи људском гласу, што и јесте негде наш циљ, да опонашамо људско певање и људски глас. Некако, сама та боја коју виолина има, мислим да имам простора да направим много варијанти којима бих могла то да постигнем. То ми врло врло прија. И сама та вибрација инструмента, док га свирам, кад осетим у руци да ми је тон добар, да музика излази из ње, то ми баш испуњава срце.

 А и поприлично елегантно изгледа...

- Ваљда, не знам...

 Завршила си мастер на Академији уметности у Новом Саду. Планираш ли нешто даље?

- Волела бих да упишем докторат за камерну музику, то ми је жеља и надам се да ћу имати прилике да је испуним ове или наредне године.

 Колико ти је Академија испунила очекивања и обезбедила сво знање и праксу која ти је била неопходна?

- Па, ја бих рекла да јесте поприлично. Имала сам срећу да сам имала доброг професора који ми је улио много знања и који ми је још више усадио љубав, не само према музици, него и према вежбању. Јер, мислим да прави напредак код музичара долази тек након завршеног факултета. Тако да, имала сам заиста срећу. Много сам радила и то са добрим људима, много сам учила од сваког с ким сам имала контакт.

 Кажеш да то све подразумева много вежбе... Колико комшије имају „слуха” за све то?

- Да, подразумева. Нарочито што је нас двоје у стану, живим с момком Богданом Јовановићем који свира вилончело. Углавном нисмо имали проблема. Десило нам се једном или двапут, али то су комшије које ни нису близу нашег стана, већ преко пута. А иначе нам комшије стално говоре како воле музику и уживају слушајући нас, како имају приватне мале концерте сваки дан.

 Какав утисак стичеш, колико су данас људи, нарочито млади, освешћени по питању класичне музике? Да ли имају навику да иду на концерте и слично?

- Нажалост, мислим да нису довољно, поготово јако младе генерације. Мислим да нису довољно окренути класичној музици и да немају навику да је слушају, разумеју и да се уопште интересују за њу. А ја се надам да ћемо имати прилике да то променимо као генерација, да је мало више промовишемо и да укључимо младе људе у слушање и у саму класику. То би значило свима, како нама, тако и њима, просто за њихов развој, али мислим да заиста много тога може да се уради на том пољу ширења класике међу младима.

 Имаш ли неку конкретну идеју како то урадити?

- Да... Имам неколико идеја. За почетак, мислим да би требало мало више да се активирамо ми музичари међу малом децом у вртићима и основним школама, да промовишемо инструменте. Надам се да ћемо имати прилику то и да урадимо, јер имали смо планове, али је корона све то омела. Са децом је, у суштини, све везано за игру, тако да, уколико им се музика представи као својеврсна пратња у игри, мислим да је то решење које би могло да уроди плодом у наредним годинама.

 Споменула си корону - како си је прегрмела?

- Тешко, као и сви. Све је стало, нарочито култура. Али то нам је дало више времена да радимо на себи. Мислим да сам, то време које ми је подарено, паметно и искористила. Али, генерално, врло је тешко снаћи се, поготово сад кад се све опет покреће, много је теже покренути ствари него кад си већ у машини и када то функционише неким током.

 И, какав је сад осећај опет бити пред публиком?

- Искрено, непроцењив. Имали смо концерте прошле и претпрошле недеље, Богдан и ја, заиста је непроцењив осећај, као да се враћаш кући.

Леа Радловачки