okoTVoko Daleke jecaju zvezde

Otišao je Zoran Simljanović naš najbolji kompozitor filmske muzike. Sećate se Flojda i „Nacionalne klase” i pesme koju je Oliver Dragojević otpevao tada i nikada više „Zašto sve što je lepo ima kraj” - himna mnogih usamljenih. Setio sam se zanosne Tanje Bošković i stiha „Daleke jecaju zvezde, mio se gasi sjaj, srce mi već dugo sluti, svemu će doći kraj, igrajmo taj tango smrti kao nekada pre, neka se sve zavrti, samo ne zaboravi me”. Da pisala je te stihove genijalna Marina Tucaković na Zoranovu kompoziciju.

Znao je da se zapita Simke „A gde je sad moj Beograd'' u fantastičnoj intepretaciji Nikole Koje... I gde je sad moj Beograd, a gde si sad ti? Imao je Zoran Simljanović i tabloidnih momenata, pa je vrckava Radmila Živković u „Soku od šljiva'' zapevala „Puče bruka, puče bruka, ode dragi i niže od struka”. Kao i kad su glumice horski zapevale, a Frajle obradile „Ja sam žena na sve spremna”. Ali džaba, malo je televizija i novinara koji bi znali tačno da pobroje šta nam je sve komponovao ovaj neverovatan čovek. Bitno je da se na svim kablovskim kanalima promovišu samo jedni te isti.

Otišao je i Predrag Živković Tozovac. RTS ga je dostojanstveno ispratio. Toza je simbol mog detinjstva. Posebno kada je s trubačima pevao o Mađarici: „Ej, plovi lađa i na lađi građa i sa lađom tudom, tudom Mađarica mlada”. Kakva lepa vrcava pesma koja govori u kakvim divnim multietničkim odnosima sam odrastao u mojoj Vojvodini. U mojoj školi niko nikada nije pitao ko je koje nacionalnosti, samo smo gledali da li nam je dobra drugarica ili drug. Niko, nikada! Jer rasli smo uz pesme Tozovca koji je mogao da peva o Jeremiji, opančićima, ledu: „Led, led sladoled, slađa cura nego med, neću sladoled. I tako ljubio je u pesmi: ljula ga Mara kraj bunara, ljubio je Stanu na tavanu, ljubio je Branku na uranku, volela ga Dara iz Drvara, ljubio je Micu udovicu i volela ga Seka iz Osijeka. Bećarska filozofija iz pesmama. Tad smo i pratili svet jer su Lepa Lukić, Usnija Redžepova, Predrag Živković Tozovac i Predrag Cune Gojković pevali obradu čuvene švedske grupe Abba, pesmu „Mani, mani”. Tu pesma je obradio nedavno preminuli Vojkan Borisavljević i na srpskom glasi „Pare, pare, bre pare”. I da se vratimo na Zorana Simljanović s početka kolumne koji je napisao: „Nemoj da brigaš život se stara dok bude ljudi biće i para”. Para kao što vidim ima, ali su usmerene na turbo folk televizije gde se promoviše nepismenost, primitivizam i budalaština. Toliko imamo kanala skoro dvadeset po svakom operateru, a samo dve televizije su u stanju da naprave prilog o umetnicima koji su nas napustili. Bruka i sramota! Ljubavi, moja tugo...samo sam slušao te stihove prelepe pesme tog šereta Tozovca. I neće više biti one čuvene teme iz serije „Grlom u jagode”. I onda se pitate što je voditelj RTS-a Nemanja Milutinović u programu saopštio da napušta ovaj posao. Ova profesija je postala opasna po mentalno zdravlje...

Korona je kao mitraljezom pokosila tolike značajne umetnike, toliko bitne ljude za našu istoriju, a mi imamo vremena da se svađamo sa televizorom.  Zato je fantastičan onaj spot „Hejt Sloveni, još ste živi” gde Severina, Hristina Popović i Goran Bogdan opisuju kako izgleda međunacionalna mržnja u jednom supermarketu. Tako je sve postalo strašno da se zaista ne zna kome je teže - onima koji su otišli, a mogli su još uvek da nam izmame osmeh ili onima koji su ostali da plaču i da čekaju ko je i šta je sledeće u vestima.

Aleksandar Filipović