TVOJA REČ: Jelena Stanić (30) vodi edukativno-kreativni centar „Malci vanzemaljci”

Zato se i zovu „Malci vanzemaljci”, a okuplja ih uvek nasmejana Jelena Stanić (30) iz Laćarka, koja je taj edukativno-kreativni centar pokrenula pre četiri godine.

Budući da godinama radi kao dadilja, jednog dana je došla na ideju da pokrene neku svoju priču kojoj bi se u potpunosti posvetila i radila na svoj jedinstven način. Tako su nastali „Malci” kojih trenutno ima 120, raspoređenih po grupama od po desetak mališana. Kako bi sve besprekorno funkcionisalo, decu ne treba ni na šta terati; najviše ih treba razumeti, usmeravati, odnosno, kako Jelena voli da kaže - voleti ih srcem, a vaspitavati rečima.

- Stalno se smejem, nemojte mi zameriti, samo sam vesela po prirodi - priča nam energična i neverovatno pozitivna Jelena, pojašnjavajući kako to da uvek ima razloga za smeh. - Potičem iz harmonične porodice pune ljubavi i jako sam vezana za roditelje. Svi su mislili da ću biti lekar, a ja sam otišla u vaspitače. Ljubav prema deci je velika. Uvek sam volela decu, prirodu i životinje, a najviše konje, i od malih nogu, kad mene neko pita šta najviše volim, svaki put to kažem. Uvek sam bila kao lepak za decu. U osnovnoj školi, kako mi na selu imamo „decu iz ulice”, ja sam svu tu mlađu decu čuvala, bila im kao neka učiteljica, kupovala sveske, zapisivala imena, pritom imam mlađeg brata i tek sam njemu bila vaspitačica i učiteljica...

 Kako je došlo do osnivanja „Malaca”?

- Pre sedam godina sam počela da čuvam Vesninog sina, ona je najpametnija žena koju sam upoznala u životu. Ona mi je knjigovođa i mnogo mi je pomogla. Kad sam joj jednom rekla da mi je dosta svega, jer sam 16 sati dnevno čuvala decu i stalno bila po tuđim kućama i u tuđim životima i tri godine nisam imala slobodan dan, pitala me je da li imam neku ideju šta bih mogla da radim. Čuj ideju, imam ja već godinama ideju, ali sam se uvek plašila da neće zaživeti. Ali, ljudi moji, ja sam toliko verovala u sebe, ja to vama ne mogu da objasnim. To je valjda zaslužno za sve. Ispričala sam joj ovu ideju, školicu za decu, da radim projekte, da se posvetim deci... Kaže mi da stavim na papir sve što bi se u toj školici radilo, pa ćemo da vidimo šta dalje. Odem u prvu knjižaru, sva srećna, kupim žutu svesku gde piše da veliki snovi imaju male početke. Kupim ja tu moju svesku, sva ponosna... Nisam htela da uzmem ničiju licencu, nego da, kad već sama sve kreće, onda ću i da napravim svoj program. Upišem ja u svesku šta bih sve radila, kaže meni Vesna da to nije uopšte loše, međutim da će biti izazovno pronaći decu. Ja sam joj rekla, svako će da prepozna neki kvalitet, ako ga uopšte imam, tako da je sad vreme da probam. Samo mi je rekla da budem spremna na sve i da se ne razočaram. Ja i dalje imam slabu reklamu za „Malce”, jer su meni skoro svi roditelji došli preporukom.

 Što je i najbolja reklama...

- Tako je... Mada me svi pitaju što se ne reklamiram jače, a ja nemam potrebu za tim. Meni su već sad popunjeni svi kapaciteti i ne mogu da primim više. Uglavnom, kad sam počinjala, svi su mi govorili da je to nemoguće, osim Vesne i mog tate. Pa, znaš, teško je to, ne znam da l’ treba da se upuštaš u to... Stvarno sam sama sve krenula. Vesna je htela da uzmem subvencije, ali sam se plašila da ne budem u dugovima, tako da nisam ništa uzela od države. Prvo sam imala šestoro dece, eksperimentalno, uzela sam stan u Ćirpanovoj, ništa to nije bilo preterano, nije ni bilo mesto za stvari. Deca su dolazila kod mene srećna, vrište, raduju se slovima, a meni je to bilo čudno, kako oni hoće da uče slova, ništa im nije teško! Onda je krenuo da mi zvoni telefon, ljudi se raspitivali za „Malce”, pa komšije svraćaju da vide šta se dešava kod nas...

 Na koji način funkcionišete?

- „Malci” funkcionišu kao priprema za školske dane od najranije dobi. Ja se nisam opredelila za slobodnu igru, iako je to danas baš popularno, jer smatram da će dete uvek raditi ono što hoće.

 Da li to znači da u radu pratiš program vrtića ili...?

- Nekako se provlači, ali ništa striktno. Radimo tako što se po azbučnom redu upoznajemo sa slovima. Dođite nam kad god hoćete, mi ovde sve primamo... A moja deca, nije što su moja, tako su divni, slobodni, znaš kako pričaju, kao neki mali ljudi! Imam šestogodišnjake koje uskoro ispraćam, a došli su mi još na početku „Malaca”. Toliko su dobri i baš mi se zadesilo da ne znam da li su finiji i kulturniji oni ili roditelji.

 Koliko je nekad, možda, naporno raditi sa klincima? Naročito danas kad im je teško privući i održati pažlju?

- Meni nije teško. To zvuči neverovatno, ali meni deca leče dušu. I koliko god da se nekad nešto istresiram, kad dođem ovde, na sve zaboravim. Zato me pitaju kako se uvek tako smejem. Pa, kako se neću smejati kad mi 24 dece ulazi ovde s osmehom i izlazi odavde s osmehom? Kako bi bilo da ja ne budem nasmejana? Onda ti i pređe u naviku, a inače sam po prirodi vesela... Kod mene, u principu, ništa nije crno. To sam i odabrala da budem. Mislim da je ljudima koji se smeju mnogo lakše u životu i sve kako-tako dođe na svoje. Oni koji u svemu vide nešto lepo, mnogo lakše žive. Bez svega bih mogla, ali bez osmeha nikako.

 Imaš li tu svest koliko zapravo utičeš na svu tu decu i koliko ćeš ostati sastavni deo njihovih života?

- Mislim da ostavljam veliki pečat u njihovim životima. Oni mene doživljavaju kao biće iz crtanog filma, a kako to znam? Kad me vide negde van „Malaca”, prosto se šokiraju! Ne mogu da veruju da sam to ja. Roditelji kažu kako sam im jako zabavna, pa često kod kuće ponavljaju stvari koje ja ovde radim ili kažem, moje uzrečice. Često ima kažem: „Tooo, majstore”, „Furaj na mestoooo”... Ne mora sve da bude strogo i deca ne vole kad ih staviš u okvire. I onda oni kažu roditeljima: „Furam na stolicuuuu”. Meni je jako drago što sam ja deo tog njihovog prvog sazrevanja, učimo neke praktične stvari na zabavan način pa lakše pamte. Ovde im je, u principu, sve dozvoljeno.

Lea Radlovački