ТВОЈА РЕЧ: Јелена Станић (30) води едукативно-креативни центар „Малци ванземаљци”

Зато се и зову „Малци ванземаљци”, а окупља их увек насмејана Јелена Станић (30) из Лаћарка, која је тај едукативно-креативни центар покренула пре четири године.

Будући да годинама ради као дадиља, једног дана је дошла на идеју да покрене неку своју причу којој би се у потпуности посветила и радила на свој јединствен начин. Тако су настали „Малци” којих тренутно има 120, распоређених по групама од по десетак малишана. Како би све беспрекорно функционисало, децу не треба ни на шта терати; највише их треба разумети, усмеравати, односно, како Јелена воли да каже - волети их срцем, а васпитавати речима.

- Стално се смејем, немојте ми замерити, само сам весела по природи - прича нам енергична и невероватно позитивна Јелена, појашњавајући како то да увек има разлога за смех. - Потичем из хармоничне породице пуне љубави и јако сам везана за родитеље. Сви су мислили да ћу бити лекар, а ја сам отишла у васпитаче. Љубав према деци је велика. Увек сам волела децу, природу и животиње, а највише коње, и од малих ногу, кад мене неко пита шта највише волим, сваки пут то кажем. Увек сам била као лепак за децу. У основној школи, како ми на селу имамо „децу из улице”, ја сам сву ту млађу децу чувала, била им као нека учитељица, куповала свеске, записивала имена, притом имам млађег брата и тек сам њему била васпитачица и учитељица...

 Како је дошло до оснивања „Малаца”?

- Пре седам година сам почела да чувам Весниног сина, она је најпаметнија жена коју сам упознала у животу. Она ми је књиговођа и много ми је помогла. Кад сам јој једном рекла да ми је доста свега, јер сам 16 сати дневно чувала децу и стално била по туђим кућама и у туђим животима и три године нисам имала слободан дан, питала ме је да ли имам неку идеју шта бих могла да радим. Чуј идеју, имам ја већ годинама идеју, али сам се увек плашила да неће заживети. Али, људи моји, ја сам толико веровала у себе, ја то вама не могу да објасним. То је ваљда заслужно за све. Испричала сам јој ову идеју, школицу за децу, да радим пројекте, да се посветим деци... Каже ми да ставим на папир све што би се у тој школици радило, па ћемо да видимо шта даље. Одем у прву књижару, сва срећна, купим жуту свеску где пише да велики снови имају мале почетке. Купим ја ту моју свеску, сва поносна... Нисам хтела да узмем ничију лиценцу, него да, кад већ сама све креће, онда ћу и да направим свој програм. Упишем ја у свеску шта бих све радила, каже мени Весна да то није уопште лоше, међутим да ће бити изазовно пронаћи децу. Ја сам јој рекла, свако ће да препозна неки квалитет, ако га уопште имам, тако да је сад време да пробам. Само ми је рекла да будем спремна на све и да се не разочарам. Ја и даље имам слабу рекламу за „Малце”, јер су мени скоро сви родитељи дошли препоруком.

 Што је и најбоља реклама...

- Тако је... Мада ме сви питају што се не рекламирам јаче, а ја немам потребу за тим. Мени су већ сад попуњени сви капацитети и не могу да примим више. Углавном, кад сам почињала, сви су ми говорили да је то немогуће, осим Весне и мог тате. Па, знаш, тешко је то, не знам да л’ треба да се упушташ у то... Стварно сам сама све кренула. Весна је хтела да узмем субвенције, али сам се плашила да не будем у дуговима, тако да нисам ништа узела од државе. Прво сам имала шесторо деце, експериментално, узела сам стан у Ћирпановој, ништа то није било претерано, није ни било место за ствари. Деца су долазила код мене срећна, вриште, радују се словима, а мени је то било чудно, како они хоће да уче слова, ништа им није тешко! Онда је кренуо да ми звони телефон, људи се распитивали за „Малце”, па комшије свраћају да виде шта се дешава код нас...

 На који начин функционишете?

- „Малци” функционишу као припрема за школске дане од најраније доби. Ја се нисам определила за слободну игру, иако је то данас баш популарно, јер сматрам да ће дете увек радити оно што хоће.

 Да ли то значи да у раду пратиш програм вртића или...?

- Некако се провлачи, али ништа стриктно. Радимо тако што се по азбучном реду упознајемо са словима. Дођите нам кад год хоћете, ми овде све примамо... А моја деца, није што су моја, тако су дивни, слободни, знаш како причају, као неки мали људи! Имам шестогодишњаке које ускоро испраћам, а дошли су ми још на почетку „Малаца”. Толико су добри и баш ми се задесило да не знам да ли су финији и културнији они или родитељи.

 Колико је некад, можда, напорно радити са клинцима? Нарочито данас кад им је тешко привући и одржати пажљу?

- Мени није тешко. То звучи невероватно, али мени деца лече душу. И колико год да се некад нешто истресирам, кад дођем овде, на све заборавим. Зато ме питају како се увек тако смејем. Па, како се нећу смејати кад ми 24 деце улази овде с осмехом и излази одавде с осмехом? Како би било да ја не будем насмејана? Онда ти и пређе у навику, а иначе сам по природи весела... Код мене, у принципу, ништа није црно. То сам и одабрала да будем. Мислим да је људима који се смеју много лакше у животу и све како-тако дође на своје. Они који у свему виде нешто лепо, много лакше живе. Без свега бих могла, али без осмеха никако.

 Имаш ли ту свест колико заправо утичеш на сву ту децу и колико ћеш остати саставни део њихових живота?

- Мислим да остављам велики печат у њиховим животима. Они мене доживљавају као биће из цртаног филма, а како то знам? Кад ме виде негде ван „Малаца”, просто се шокирају! Не могу да верују да сам то ја. Родитељи кажу како сам им јако забавна, па често код куће понављају ствари које ја овде радим или кажем, моје узречице. Често има кажем: „Тооо, мајсторе”, „Фурај на местоооо”... Не мора све да буде строго и деца не воле кад их ставиш у оквире. И онда они кажу родитељима: „Фурам на столицуууу”. Мени је јако драго што сам ја део тог њиховог првог сазревања, учимо неке практичне ствари на забаван начин па лакше памте. Овде им је, у принципу, све дозвољено.

Леа Радловачки