TVOJA REČ: Jelena Majstorović (21): Zbog manjka empatije stradaju i pčele

Uz podršku porodice, ali i u saradnji sa njom, uspela je da održi pčelarsku priču do te mere da sada ima oko 70 košnica iz kojih vrca nekoliko vrsta meda, ali i pravi proizvode poput melema, propolisa, balzama i raznih mešavina sa medom.

Dok vodi računa o svojim pčelicama, Jelena i studira voćarstvo i vinogradarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, a planira da kasnije ode u Beograd gde bi se opredelila za proučavanje medonosnih ili divljih pčela.

- Zapravo, sve je počelo spontano - počinje naša sagovornica svoju priču. - Roj nam je došao na kuću, nakon toga smo kupili 11 košnica i tako smo krenuli malo ozbiljnije. Aj sa tatom jednom, aj drugi put i svidelo mi se, dopalo mi se društvo, kako sve to izgleda, a s druge strane prilika je da naučim nešto novo.

Da li je to presudilo šta ćeš studirati?

- Mislim da jeste. I što sam duže radila u pčelinjaku, probudila se želja za zaštitom prirode, želim i njih da zaštitim, naročito kad sam videla kako lako mogu da stradaju, koliko su osetljiva društva, koliko su važna, a nedovoljno zaštićena, makar kod nas. Bitno je da ih očuvamo i za naredne generacije, jer su nam važne za sve, ne samo da nam proizvedu med.

Koje je tvoje viđenje, zašto nemamo razvijenu svest koliko su i zašto važne pčele?

- Zato što se poslednjih dvadesetak godina ljudi bave poljorpivredom samo kako bi preživeli, misli se da se to dešava samo na selu, fakultet ne shvataju ozbiljno. Čak i ja nailazim na otpore - što to studiram kad nemamo njivu, šta će mi to... Mislim da ima dosta ljudi koji nisu obrazovani ili dovoljno edukovani o svim bićima, ne samo o pčelama. Pa samo sve uništavaju, nije im bitno da li će prskati pesticidima, naročito ako su pčele tu... Te stvari mnogima ništa ne znače. Nema empatije i imaju samo želju za preživljavanjem, pa im nije bitan niko drugi.

Na koje sve načine možemo da naudimo pčelama? Da li radimo još nešto, a da nismo ni svesni da im to ne ide u korist?

- Pre svega, košenjem travnjaka gde ima crvene deteline, maslačka, gde pčele mogu da skupljaju polen, divljim i medonosnim pčelama smanjujemo unos hrane. Takođe, zagađujemo vodu... A ima i onih pčelara koji nisu dovoljno obrazovani o tome šta rade, često unište društvo stalno preturajući po košnicama.

Spomenula si mi da ti je želja da unaprediš pčelarstvo. Šta to znači?

- Mislila sam, pre svega, da nas ljudi u Kuli, a evo sad i na širem nivou, prepoznaju i da nauče koliko je važno ovo što radimo. Da, krajnji proizvod je tu da bismo mi imali zaradu, ali su pčele kao bića bitna. Napravila sam stranice na Instagramu i Fejsbuku „Slatko zlato” gde objavljujem tekstove o zanimljivim činjenicama o društvu, kako su građene i slično. Cilj mi je da na zanimljive načine ljudima objasnim koliko je to sve važno i da cenimo sve. Organizujem i kvizove znanja, pa delim nagrade najboljima, a mnogi se javljaju kako su nešto naučili, šta im je bilo smešno, zanimljivo...

Kad si počinjala, da li si se plašila pčela, da te ne bocnu il’ nešto...?

- Puno puta bocnu... Bude strašno nakon pauze, pa kad se prvi put otvori košnica i one krenu. Ali, meni je predivno. Zapravo, nervira me što ja njih ometam u radu! Samo zato i bocnu... Ali, lepo je, u prirodi smo...

Šta je ono što te najviše ispunjava kad je u pitanju pčelarenje?

- Pre svega, one su jako uređeno društvo, a mislim da svi mi težimo ka toj nekoj savršenosti, da smo malo perfekcionisti makar u nečemu. Drugo, u prirodi smo, a ja je volim, uživam u vremenu koje provodim sa porodicom dok sam tamo - ovo smo mi stvorili, ovo mi čuvamo, mi negujemo,... Toliko sam vezana za njih, da želim da podignem sve na viši nivo, da ih zaštitim.

Kako si rekla da su organizovane, da li to znači da mi, ne samo što možemo da učimo o pčelama, već možemo i treba da očimo od njih?

- Da, mislim da da. Kad bismo poštovali njihove hijerarhije, planove rada... To je sve priroda savršeno napravila.

L. Radlovački