Rezon: Vučićeva borba protiv mafije uspeće ako ukine zaštićene svedoke
Najavljeni rat Aleksandra Vučića protiv mafije jeste najvažniji posao koji Srbija ima pred sobom. Da bi porazio mafiju, i Srbiji dao šansu da živi, Vučić mora ukinuti praksu da se ubicama, narko-dilerima, kidnaperima, otmičarima, pljačkašima, mučiteljima, zbog lažnih viših ciljeva, dodeljuje lagodan život o trošku naroda koji su terorisali
Piše: Milorad Bojović
U temelje Jugoslavije kralj Aleksandar je ugradio Mihajla Pupina i njegovo prijateljstvo s Vudroom Vilsonom. Tito je u konstrukciju svoje države uzidao Dražu Mihajlovića i Nikolu Kalabića. Demokratska stranka “demokratsku” Srbiju izgradila je na Đuri Mutavom, zaštićenom svedoku, pripadniku “zemunskog klana”, čiji su članovi, u nameri da izađu iz senke i postanu stvarni gospodari države, 2003. godine ubili Zorana Đinđića, predsednika srpske Vlade.
Suvajdžić, svedok “Sablje” i Gugl celokupnih srpskih zločina od 2000. godine, nije sam i nije jedini nagrađeni parazit. Kompletna istorija postpetooktobarske Srbije počiva na zaštićenim svedocima. I zato je Srbija već 20 godina zemlja bez šanse. Njen temelj predstavljaju kriminalci.
Država i njeni zakoni posle 5. oktobra kreirani su na osnovu svedočenja Mutavog, Čumeta, Jerkovića, Bagzija, Šareta i još 45 osoba krvavih ruku, koji Srbiju zvanično koštaju 250 hiljada evra mesečno, odnosno celih tri miliona evra godišnje.
Pritom, niko nije proveravao verodostojnost njihovih svedočenja. Sve što su kazivali uzimalo se sve zdravo za gotovo. A razlozi za sumnju, da je reč o višestruko prepariranim podacima, o dimnim zavesama, bili su ogromni.
Kako su, i zbog kojih viših ciljeva osobe iz najužasnijih kriminalnih klanova, koji su ubili premijera Srbije, otimali i pljačkali, postali važan konstitutivni element države? Jesmo li zbog dogovora ondašnje političke elite o zaštiti osoba iz kriminalnog miljea živeli bolje? Jesmo li obrazovaniji? Imamo li manje narkomana i narko-dilera? Jesu li nam plate bile veće? Je li nam ekonomija postala bolja? Penzije redovnije? Kurs dinara manji? Jesu li krediti i stanovi bili jeftiniji, ili je sve bilo obrnuto? Je li mafija zapravo postala još jača i organizovanija?
Kakve podatke su znali pa da im nadležni državni organi poklone plate od nekoliko hiljada evra koje im se redovno isplaćuju iz budžeta Srbije, a da država istovremeno nema para za povećanje zarada lekarima, profesorima, policajcima? Pored toga, većina denuncijanata ima državno obezbeđenje kao da su najviši državni funkcioneri. Da izopačenost bude još potpunija, Srbija je većini osoba iz krvavog pozdemlja dodelila privilegiju da dobiju sve ono što najdarovitiji studenti i stručnjaci mogu samo da sanjaju, a obični građani ne mogu da vide ni u sapunicama. Uz promenu identiteta i dokumenata dobijaju novi život u inostranstvu, u državi i gradu koji odaberu. Tamo o državnom trošku završavaju fakultete, pokreću biznis, uče jezik zemlje, i upoznaju se sa kulturom svoje nove domovine.
Šta god da je posredi, političari su profitirali više od države. Obezbeđivanjem novog života i novog identiteta svedocima saradnicima, osigurali su čistu biografiju za sebe i svoje najbliže saradnike.
Veze kriminala i politike nije bilo teško razotkriti, ali, tim poslom niko nije želeo da se bavi, da ne bi razotkrio sebe, ili svoje pulene. Tragova je bilo napretek. Miladin Suvajdžić, čovek na čijem svedočenju je izgrađen ceo postupak za ubistvo Zorana Đinđića ponašao se kao ekspert iz G17 Plus. Policiji i specijalnom tužilaštvu “odavao” je podatke koje su oni već znali, ili informacije koje su želeli da čuju. Posebno je zanimljivo da se hapšenje Suvajdžića skrivalo 10 dana od građana Srbije. Šta je on u tih 10 dana lažne slobode ispričao, ili, još verovatnije, naučio, ostala je večna tajna. Koga je zaštitio? Koga je uništio, a kome je pomogao da postane poželjan investitor?
Kao izveštač sam 2003. godine zabeležio Suvajdžićev iskaz, dat na jednom od suđenja u kojima se pojavljivao kao krunski svedok. On je tada rekao da je “zemunski klan” posle 2000. godine postavljao mnoge tužioce, načelnike i ministre, i da je sva droga koja je tih “slobodarskih” godina zaplenjena zapravo poklonjena policiji, da bi imala čime da zamaže oči građanima. U narednih 10 godina od tog svedočenja, nije uhapšen niko iz vrha policije, tužilaštva, niti sudske vlasti, iako je Srbija u tih 10 godina zatvorila sve fabrike, izgubila preko milion radnih mesta, a dobila drastično povećanje zločina i umnožavanje korupcije. Jasno je - zaštićeni svedoci nisu bili armatura države, već kamen temeljac nove mafije.
Nakon proglašavanja zaštićenih svedoka za građane od izuzetnog značaja za državu, mafija je dobila novu snagu i organizovana okrutnost postala je organizovana zabava. Korišćenjem mehanizma skrivene moći i potajnog straha, oni ulaze u sferu legalnog i postaju nedostupni nadljudi. Oni nastavljaju da iznalaze sebi podesna kadrovska rešenja, i nastavljaju s podmićivanjem činovnika, službenika, portira, tužilaca, sudija, policajaca. Pauci srpske propasti novu snagu crpe iz straha građana, koji više ne smeju da prijave nijedan zločin, i nijednog vinovnika, jer ne znaju ko im je zaštitnik, i da li će zbog izigravanja čestitosti imati probleme u svom običnom, siromašnom životu.
Takav poražavajući obrt građansku hrabrost čini nepoželjnom. Pošten čovek koji živi od svog rada postaje izlišan. Stvoren je sistem u kom su neraskidivim pipcima upletene dve vrste gospodara, vidljivi i oni u senci. Preko medija građanima je servirana priča o sasecanju, a zapravo je samo došlo do umnožavanja pipaka hidre, koja buši, burgija, razara, sve - od škola, fakulteta, pa sve do uprave gradova i države. Mito je postao priznanica koja obećava.
Mala plata i obavezni konzumerizam postali su još jedan ključ kriminalizacije. Čovek koji prima mizernu platu, a njegovo dete želi ajfon, najke, rođendane, splavove, a on ne može to da mu priušti, posegnuće za mitom, za gotovinskim kreditom. Devojke će se preobraziti u sponzoruše, muškarci u siledžije, a njihovo okruženje će s odobravanjem gledati na svaki kriminal osim onog koji ih direktno ne ugrožava. Čoveku koji ne može svojom platom da obezbedi normalan život porodici svaka dodatna finasijska vrednost je dobrodošla. A malo je Srba koji žele da rade dva ili tri posla. Radije idu u kladionicu, ili svoje poštenje iznajmljuju za 100 ili 500 evra.
Ali do novčane naknade došlo se robnom razmenom. Čokolada, 100 grama kafe, bombonjera bili su praizvor društvene nečiste savesti.
Kriminal se može zaboraviti i pretvoriti u zabavu, ako se u dokolici koristi kao romantizovana kopija svakodnevice.
Bertrand Rasel nije na umu imao srpske prilike kad je tvrdio da je “laganje izvedena aktivnost, koja pretpostavlja istinu kao pravilo”. Kod nas je obrnuto. Laž je pravilo. Laž je imperativ. Conditio sine ljua non.
Zahvaljujući bajkama koje su pričali policiji i političarima zaštićeni svedoci sačuvali su svoje živote, pare i biznis. Srbija je bila na samrtničkom odru.
Već 15 godina neprestano predlažem da svake godine po 100 najboljih studenata šaljemo na 10 najboljih svetskih univerziteta, uz obavezu da 10 godina po okončanju studija moraju da rade u korist Srbije. Međutim, nemoguće je doći do para za obrazovanje onih koji bi garantovali preporod države, jer smo se obavezali da doživotno izdržavamo bivše mafijaše. Osobe koje su ceo svoj život posvetile uništavanju države.
Vučić je u pravu, borba protiv kriminala je društvena neophodnost. I kada kaže da će rat protiv mafije biti bespoštedan to je dobar znak, i uopšte ne treba da se obazire na prigovore. Važna je celina. A celina predstavlja poziv na akciju.
Prevareni građani danas su mnogo spremniji da prihvate novu nadu. Oni imaju potrebu da ožive svoju potajno potisnutu želju da mogu živeti bolje, koja je zbog straha “zakržljala u mazohizam,” kako bi rekao Adorno. Zaštićeni svedok nije kategorija bez koje se ne može. Iz istorije može mnogo da se nauči. Kalabić je bio cigla koja je odbačena nakon obavljenog posla.
* Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću