Rezon: Brisel i fatamorgana političkog dijaloga

Piše: Milorad Bojović

Srbiji nisu potrebni izbori. Srbi, po mišljenju Tanje Fajon, i jednog dela tajkunskoj Srbiji naklonjenih evropskih moćnika, nisu kadri da samostalno odlučuju o svojoj sudbini. Sledstveno tome, izbori će biti pod znakom pitanja sve dok biznis koalicija - deset tajkuna i tri političara bez birača - Đilas, Jeremić i Obradović - ne obezbedi dovoljno glasova za osvajanje vlasti. Znači nikad!

Zato se Evropska unija posredstvom Fajonove našla u ulozi socijalnog radnika. Vrhovnog tutora koji neposlušnim štićenicima treba da nametne staratelje. Poziv na dijalog nije pokušaj da se poboljša politički ambijent i ubrza ekonomski prosperitet Srbije, pošto će Srbija ove godine, po procenama Svetske banke i MMF-a imati najveći rast u Evropi, već namera da se Srbima oduzme poslovna sposobnost, i vlast im se nametne mimo izbora.

Poziv na dijalog je prefinjeno lukavstvo. Fatamorgana. Smokvin list koji od birača treba da sakrije činjenicu da se političke snage, koje podržavaju Fajon i njeni šefovi, sve više usitnjavaju, i da su njihove dojučerašnje centripetalne tendencije prerasle u nepomirljivi centrifugalni nesporazum.

Ponuda o novom dijalogu je opasna koliko i dobronamerna. Evropski parlament ne zagovara dijalog zato što SNS i opozicija ne čuju jedni druge. Još manje zato što se Đilas, Jeremić i Obradović ne razumeju s biračima. Oni na dijalogu insistiraju zato što znaju da će im propasti plan da se Srbi ponovo pretvore u Pigmeje, ukoliko se direktno ne umešaju. Promenu političkih odnosa pokušaće da osiguraju uz pomoć ne baš obećavajućih, ali mnogo puta oprobanih političkih alata - čarobrnog marketinškog štapića, šake praznih obećanja o članstvu i basnoslovnim parama iz EU fondova, zavežljajem obmane o ljudskim pravima, i poludiplomatskom agendom punom pretnji i ucena.

Ohrabrena porukama iz Brisela, opozicija će sve snažnije vršiti pritisak na Evropsku uniju da ih mimo izbora proglasi za relevantan politički faktor, i pobednike pre glasanja. Oni zaštitu Brisela ne traže zato što su uvereni u svoj uspeh, već se plaše Vučićevog još ubedljivijeg trijumfa. Na to ih primoravaju nepobitne činjenice - nepostojanje članstva, manjak ideja, izostanak terenskog rada, jasne vizije, boljeg političkog plana.

Šta je strateški ulog Tanje Fajon i dela međunarodne zajednice? Šta nude Srbima? Šta nude Srbiji, koju su od uvođenja višestranačja 1991, pokušavali da svedu na Beogradski pašaluk.

Tanja Fajon po svemu sudeći ne želi dobro Srbiji. Ili su podaci koje koje joj dostavljaju stranke organizovane u kartel, koji tvrdi da će kad sruše Vučića učiniti da Srbija doživi ekonomski preporod, analitički udešeni tako da budu suprotni činjeničnom stanju. No, budući da su Vučićevi oponenti bar 12 godina proveli na vlasti, njihov učinak na stvaranju „srpskog raja” lako je izračunati.

Kada su 2012. izgubili vlast, budžet Srbije iznosio je 890 milijardi, od čega je deficit, dakle čist manjak, iznosio 140 milijardi dinara. Znači da je u kasi realno bilo 750 milijardi.

Nakon osam godina vladavine SNS-a, koju njegovi protivnici ocenjuju kao katastrofalnu, budžet Srbije iznosi 1,314,5 (hiljadu i trista četrnaest milijardi) dinara). „Nesposobni” naprednjaci za sedam godina obezbedili su uvećanje državnih prihoda od cele 564 milijarde.

Proveravao sam i tvrdnje oponenata Miloša Vučevića da je „upropastio” Novi Sad. Kad je 2012. godine preuzeo vlast, nasledio je budžet od 22 milijarde. Posle sedam godina Vučevićeve vladavine gradski budžet se uvećao za osam milijardi. Dakle godišnji rast je iznosio 1,14 milijardi.

Da bi bio održiv, spin mora biti zasnovan na delimičnoj istini i neproverljivim podacima. Radikali, demokrate, koje postoje samo u šturim saopštenjima, i ostali opozicionari, svoju kritiku vlasti moraju bazirati na činjenicama čvršćim i postojanijim od bedema Petrovaradinske tvrđave.

Da moja tvrdnja, da se većina opozicionih lidera u Novom Sadu i Srbiji politikom bavi fakultatitvno, kako bi popunili slobodno vreme, ne bi bila prejaka, objasniću još jednu zabludu, lansiranu kao unapred osmišljeni alibi. Prilikom uvođenja višestranačja, objavljen je neformalni proglas da novinari moraju biti benevolentni prema opoziciji. To je apsurdan zahtev! Pod pretpostavkom da će jednom osvojiti ključeve moći, borci za demokratiju nisu od novinara tražili da budu žestoki kritičari vlasti, nego da maze i paze opoziciju, i pomažu im u političkoj borbi za osvajanje vlasti. Kad su se 2000. godine napokon dočepali srpskog prestola, svoje saveznike su nagradili funkcijama, novcem i drugim prinadležnostima.

Politika je surova diciplina i deli se samo na dobru i lošu.

Budući da njihov odnos prema Srbiji, građanima i politici predstavlja najobičniju parafrazu, krajnju proizvoljnost, stanje opozicije može se opisati parafrazom jedne misli Zorana Đinđića, zapisane pre 30 godina. „Vode predizbornu kampanju, a na izbore i ne pomišljaju. Trenutno je u opticaju nekoliko argumentacijskih figura koje bi trebalo da zamagle pomenuti apsurd. Najznačajnije su dve - legalistička i patriotska.”

Kako proročanski! Kako istinito!

Pretendenti na presto Srbije traže nove zakone, po njihovoj meri, pozivajući se na zaštitu interesa države i građana.

Mora im se priznati da su dosledni u svojoj nedoslednosti. Izborni zakoni menjani su uvek i samo onda kada je to bilo neophodno da takozvana „demokratska opozicija” dođe na vlast, ili na njoj ostane.

Na insistiranje DOS-a i EU, izborna gimnastika je prvi put izvedena uoči lokalnih i pokrajinskih izbora 2000. godine, uvođenjem takozvanog nokaut sistema, u kom je pobednik dobijao sve, a poraženi ništa. Nakon što su na taj način eliminisali radikale i socijaliste, „demokratske snage” u Vojvodini su izmislile formulu koja im je omogućila da 16 godina vladaju s četvrtinom glasova Vojvođana. Alhemija kombinovanog izbornog sistema, privilegovala je njihove birače da dvaput glasaju na istim izborima, suprotno osnovnom načelu demokratije da jedan čovek vredi jedan glas.

Izborna metafizika nastavljena je 2002. godine uvođenjem direktnog izbora gradonačelnika. Uverenje je bilo da će im to zbog opšte političke klime borbe protiv „sila mraka” osigurati da 2004. osvoje sve gradove u Srbiji. Međutim, kad su od radikala izgubili u Novom Sadu, i zamalo u Beogradu, vlasnici tapije na demokratiju su 2007. ukinuli vlastiti zakon i vratili nazad izbor gradonačelnika u skupštini. Osnovni razlog tog manevra bio je da se Aleksandar Vučić onemogući da postane gradonačelnik Beograda. Izborna pravila za repbuličku skupštinu menjana su za vreme „demokrata” čak sedam puta, i po tim pravilima išlo se na sve izbore na kojima je Vučić ubedljivo pobedio. Pod okriljem EU, kao pomoć opoziciji izborni uslovi su podešeni ove godine, spuštanjem cenzusa na tri odsto. Sad se postavlja pitanje šta tačno opoziciji smeta da pobedi Vućića, osim vlastite neroganizovanosti, nerada, bezidejnosti, i Vučića samog?

Ako ne smisle način kako da urade više od Vučića i SNS-a, ne postoji izborni zakon koji može pomoći opoziciji.

Jedini način da ostvari svoje mokre političke snove o dolasku na vlast jeste da SNS i Vučić na izborima ne učestvuju. Dakle, oni posredno, indirektno, tajno traže od Evropske unije da SNS-u zabrani učešće na izborima.

To međutim, nije garant da će pobediti. Potrebno je da ubede makar jednog građanina da glasa za njih.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću