Rezon: Zašto je zaborav opasniji od virusa korona

To su, složiće se Novosađani sa mnom, dve po Srbe najpogubnije bolesti, i teže su iskorenjive od virusa korona i fudbaskog neznanja. Čak i u svom najopasnijem obliku, Kovid 19 je izlečiv, ako čovek unapred nije razoren, ako njegov imuni sistem ne predstavlja neopozivo aktivirano minsko polje, čiji štapin sigurno dogoreva. Vakcina, Putinova, ili Bajdenova (što bi rekao Tramp), virusu će oduzeti komponentu smrtnosti. I, onda, kad lažne vesti, i teorije zavere o štetnosti vakcine, budu njegove glavne i najveće posledice, bančenje po klubovima kao životni moto, kao želja želje, prestaće da bude ekskluzivno pravo neodgovornih, i biće dostupni svima.

Ako se celokupna medijska sfera nije pretvorila u minhauzenovski hologram, virus korona otići će u legendu brže od političkih dobitnika Ninove nagrade. Fudbalski diletantizam je srpska konstanta.

Međutim, neodgovornost iako osnovni element laži i zaborava, nije ono što ih čini opasnijim od Kovida 19.

Laž, definisana kao svesno saopštavanje netačnih informacija, odgovorna je za sistemsko obolevanje društva, a zaborav je, markesovski tumačen, paradigma propasti jednog naroda.

Laž treba razlikovati od spina i dezinformacije. Dezinformacija ima moć ujednačavanja suprotnosti prostim zamagljivanjem nijansi. Spin koristi istinite, ili moguće, a teško proverive podatke u verovatnom kontekstu.

Laž je apsolutno odsustvo istine. I  ima više svojih pojavnih oblika. Preljubničke i poslovne laži spadaju u specijalnost novosadskog stručnjaka za izmi-

šljotine o vampirima, vukodlacima, vanzemaljacima i mesečnim ciklusima na srpskoj estradi, a u novije vreme eksperta za crkvenu arhitekturu i zaštitu šuma, i nećemo se baviti njima. Zanemarićemo i činjenicu da su Novosađani 20 godina zdušno pomagali da literatura o nevažnom i bizarnom, učini odsustvo morala i bilo kakve etike sastavnim delom srpskog DNK.

Na sreću, razorni efekti brakorazvodne, ili tajkunskih laži, nisu tragični. Više su nesreća. Prvo, tiču se uskog broja ljudi, a drugo, prerasli su u maskaradu, iluziju bez značenja.

U gradaciji svesnih obmana, najteža je, i jedino važna politička laž. To je najteži oblik laži, jer je neistina plasirana s ciljem koji pogoduje njenom tvorcu, i dovodi do siromaštva i patnje velikih razmera.

Zahvaljujući političkoj laži, ljudi su prihvatili da žive svoje male živote zaključani u svoju pogrešnu predstavu o budućnosti.

- Neistina i laž nisu isto – laž je vrsta neistine. Kada vam neko saopšti pogrešnu informaciju, pa je prenosite dalje, uvereni da je istinita, tada ne lažete već nesvesno govorite neistinu. Kada osoba laže, ona, iako zna šta je istinito i tačno, namerno priča neku iskonstruisanu priču kako bi obmanula drugoga. U laganju uvek postoji svesna namera da se drugi prevari, obmane - tvrdi doktor Zoran Milivojević.

Političar je osoba koja od laži pravi praktično oruđe, pretvarajući lični interes u službenu devizu naroda. U tom koordinantnom sistemu poštenje je izbačeno i eliminisano kao anahronizam, kao poslednji trag retrogadnog praznoverja, namenjenog „neprosvećenoj”, „krezuboj” svetini. Zaborav teži da vrati Novosađane u prazonverje i paranoju, iz vremena u kom je demokratija shvaćena kao vladavina većine bila ukinuta, u korist vladavine povlašćene manjine.

Novinari su se nekada oslanjali na četiri važna alata: vinjak, beležnicu, olovku i ličnu arhivu. Ovo poslednje bio je đavolski težak posao. Morale su se kupovati novine, isecati tekstovi koji sadrže činjenice o određenim temama, i raspoređivati u različite fascikle. Danas tome služe gigabajti i terabajti hard diskova, USB memorija, internet oblaka, i sličnih tehničkih pomagala. A, tu je i Gugl kao najvažniji novinarski alat.

Gugl, kad su novosadski političari u pitanju, nudi vrlo razuđen repertoar slika, reči i video priloga.

Posebno je interesatno pretraživati period za koji se veruje da predstavlja rajsko doba srpske demokratije.  Gugl se ne bavi utvrđivanjem činjenica, on predstavlja sigurnu kuću sećanja, kerbera protiv ljudskog zaborava. Tekst koji pišem više je od predanja. To je svedočanstvo koje može imati ulogu dokaza da li postoji vojvođanski Koperfild?

I sad, u šumi dokaza o nemogućem, postoji snimak, video zapis, televizijski prilog o otvaranju nepostojeće fabrike električnih automobila i elektroskutera, koju je parama iz budžeta finansirala Pokrajinska Vlada 2008. godine.

Događaj se odigrao 3. aprila.

Elektromobila i danas nema. Električnih skutera takođe. Ni prva, ni poslednja fabrika u Srbiji koja je nestala pre nego je i nastala. U borbi protiv kolektivnog zaborava, od nestanka lažno otvorene fabrike zanimljivija je izjava glavnog junaka ovog simulakruma, tadašnjeg predsednika Izvršnog veća Vojvodine (Pokrajinske vlade) i današnjeg fakultetskog profesora - Bojana Pajtića.

Promovišući žilvernovski program rada tadašnjeg Fonda za razvoj novih tehnologija, iz kog je fabrici za nepostojeće automobile poklonjeno 24 miliona dinara, Pajtić pred televizijskom kamerom izjavljuje sledeće:

- U naredne četiri godine preko ovih programa zaposlićemo 52.000 ljudi, i otvoriti 135 novih fabrika u celoj Vojvodini, u svim opštinama - kazao je Pajtić.

Broj izgrađenih fabrika u tom periodu, može se izbrojati na prste jedne ruke, a umesto broja zaposlenih, rastao je broj nezaposlenih. Tako bar kaže zvanična statistika.

Demokratska stranka je oduvek isticala pragmatizam kao svoje najvažnije obeležje, a danas je jasno da je taj nihov pragmatizam video Srbiju kao društvo koje nema vremena da se seća i razmišlja.

Da ne bi bilo zabune, niti prigovora da preterujem, svi koji Dnevnik čitaju uz kompjuter, ili pametni telefon mogu ukucati sledeći link: youtube.com/njatć?v=BDa7dž2lN5tA

Taj televizijski prilog najbolji je svedok slavodobitne rasipnosti.

Ali, Pajtiću zaborav ide naruku. Srbija se ne seća tog aprilskog jutra, koje nije bilo provoaprilska šala, mada je imalo sve elemente skeča.

U širenju nacionalne epidemije kolektivne amnezije pomaže i Guglov algoritam, kom je neoprezno poverena uloga moderne Aleksandrijske biblioteke. Informacija o 135 imaginarnih fabrika nalazi se skrivena u dubini Guglove informativne prašume. Nema je na prvih 10 strana pretraživača.

Paradoks društvenih mreža omogućava Pajtiću da se, koristeći fenomen zaborava, postavlja kao moralni tumač sadašnjosti.

Paralelno s tim, desetak stranaka, koje zajedno ukupno predstavljaju manje od devet odsto građana Srbije, tražile su uvođenje informativne diktature. Insistirale su da Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine zanemare novinarski kodeks, javni interes, zakon i ustav, i da informativni program uređuju po principu spekulativne reprodukcije stvarnosti.

Može. Zahtev odobren. Treba vam omogućiti da zastupljeni prema podršci u biračkom telu, i uticaju na javno mnjenje i društvene tokove. Dakle, svi zajedno na javnim servisima mogu gostovati po jedan minut mesečno. I niko od potpisnika peticije ne treba da se ljuti. Politička filozofija je konkretna. Od Džona Loka do savremenih mislilaca.

- Načelo većine neodvojivo je od načela demokratije - nedvosmisleno zaključuje Maks Horkhajmer.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću