Studije Fausta Tomija Janežiča u BDP-u
Do kraja nisam saznao kakav je tekst Simona Semenič napisala, a izgleda da i nije to to, kako se zove predstava Tomija Janežiča za koju je od nje naručio dramu inspirisanu Geteovim „Faustom“. „Nije to to“, sudeći po retko upotrebljenom verbalnom delu, mogla bi da se zove i „Rušenje pozorišta“, „Rođenje i smrt“, „Žene“, „Dah deteta“, „Naša krv“, „1994.“
Predstava je urađena u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta, Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, Sarajevskim ratnim teatrom i Festivalom MESS.
Čak ni „Studije Fausta“ u podnaslovu ne govore ništa, više zavode. A predstava, hm, pa nju je mnogo lakše opisati, a verovatno i važnije, jer deluje da je zasnovana kao široko polje asocijacija – dakle, mnogo više je doživljajna psihološki i emotivno. Znanje o pozorištu, očekivanje nekog dramskog konstrukta, sukoba, „iznevereno“ je, iako se u mnogim postupcima koje Janežič koristi vide mnogi autocitati, ali i „“Bitefi“ - svojevrsni citati reditelja koji transendiraju (prevazilaze) klasično, konvencionalno iskustvo stvaralaca i gledalaca. Raomeo Kasteluči („Pastorov crni veo“), Gžegož Jažina („T. E. O. R. E. M. A.“), da nabrojim samo par.
Scena je konstruisana kao pozorište u pozorištu (scenografija Branka Hojnika). S leve strane publike su stolice s ogledalima poput onih u glumačkim garderobama. Dublje levo su stolice kao one za gledalište. U sredini je praznina, a sa desne strane scene soba, bolnička. Sve sa krevetom, lavaboom, ogledalom, radijatorima ispred, i... Glumice, u ovom slučaju izvođačice, zato što je predstava bazirana kao performans, odevene su u zelene, medicinske odore, a kasnije u večernjim haljinama i individualizovane, zapravo još jednim postupkom uopštene u majke, radnice, lepotice, mučenice... Njih igraju Amila Terzimehić, Selma Alispahić, Maja Salkić, Dunja Stojanović, a moram priznati da Karmen Bardak i Jelenu Laban, takođe navedene u podeli, nisam prepoznao na sceni.
Iznad scene, gde se obično projektuje titl, publika može da prati „semafor“, odbrojavanje vremena, zanimljivo iz razloga što bi moglo da referiše na Janežičeve durejšon performanse (predstave koje su trajale više od nekoliko sati). Kad se prvih pola sata potroši, kreće novih, pa vi vidite...
Prvo jedna od glumica nakon neobične službe, puštanja žutih balona da na vazduhu iz ventilatora lepršaju a zatim i popucaju, u bolničkoj sobi služi Alahu, klanja. Dok sve ostale često sede u „publici“ (na sceni), kasnije se druga izvođaćica leči, treća „zatrudni“... Sve njih povezuje krevet, koji do kraja biva zaliven krvlju. U jednom trenutku, jedan od dva muška izvođača na sceni (može da se shvati i bukvalno, kao izvođač radova, koji otvara i zatvara vrata sa strane publike, donosi i odnosi mnoštvo rekvizita), čekićem razbije ogledalo i crvenom niti poveže rupu iza ogledala sa nečim tamo negde duboko u sceni, gde u jednom trenutku svojom svetlošću zaiskri disko-kugla uz razornu muziku (izbor reditelja).
S vremena na vreme, izvedbu na sceni dramaturški (takođe potpis reditelja) oneobičava izvedba na proscenijumu, ili na skeli postavljenoj uz reflektor sa desne strane gledalaca u sali. Upečatljivi su izvođenje ritmičko-gimnastičke tačke sa trakom, ali i kolo na kraju, u koje se hvataju svi, čime se i spušta zavesa, odnosno pali svetlo.
Alternativni naslovi za predstavu, samim tim i značenja vezana za izgovoreno, dolaze od reditelja Tomija Janežiča. On se u jednom trenutku uključi uživo, ili još indikativnije za današnje „bolničko vreme“ – onlajn, putem telefona koji Gabrijel nosi gore na scenu, gore sa scene. Tako kaže Janežič, spominjući u svom obraćanju i našu krv, domaću, jeftiniju od strane. Janežič publici poručuje da bi se u tom trenutku, da nije pandemije kovid-19, obratio sa Borštnikovog srečanja (festival u Mariboru), iz predstave „Sedem vprašanj o sreči“, gde bi zamolio publiku da se zasmeje. Ali, on je kod kuće, uz usnuli dah svoja dva sina, dok se pita gde smo mi bili 1994.
Iz zvučnika se zatim čuju i razgovori, za pretpostaviti je sa glumicama, izvođačicama u ovoj predstavi. Jedna od njih je 1994. bila u Sarajevu, ratne godine posebno zloglasne po zločinu na pijaci Markale. Čuju se još priče o nasilju nad ženama, crne hronike crnog dela svakodnevice. Za to vreme, jedna od izvođačica, selotejpom opasana žutim balonima, penje se na pomenutu skelu i opasuje se, u potpunosti zatvara trakama kakve služe policiji na mestima uviđaja. I ona će leći u krevet, probušiti balone iz kojih sada curi voda, a ne puca kompresovani vazduh, u sobi gde do kraja još lete crne perlice, postavlja se cveće...
Sve ovo nije rušenje pozorišta. Ovo je igra stvarnosti, realnog protoka vremena i činova koji su performativno čisti, jasni, dok se publici, svakom ponaosob, ostavlja sav prostor i vreme ovog sveta da povezuje, misli, oseća, samo gleda šta se dešava, ili ne gleda, misleći na to jesu li zaključali stan, ostavili šporet uključen ili upravo dobili koronu.
Igor Burić