Студије Фауста Томија Јанежича у БДП-у

Представа је урађена у копродукцији Београдског драмског позоришта, Краљевског позоришта Зетски дом са Цетиња, Сарајевским ратним театром и Фестивалом MESS.

Чак ни „Студије Фауста“ у поднаслову не говоре ништа, више заводе. А представа, хм, па њу је много лакше описати, а вероватно и важније, јер делује да је заснована као широко поље асоцијација – дакле, много више је доживљајна психолошки и емотивно. Знање о позоришту, очекивање неког драмског конструкта, сукоба, „изневерено“ је, иако се у многим поступцима које Јанежич користи виде многи аутоцитати, али и „“Битефи“ - својеврсни цитати редитеља који трансендирају (превазилазе) класично, конвенционално искуство стваралаца и гледалаца. Раомео Кастелучи („Пасторов црни вео“), Гжегож Јажина („Т. Е. О. Р. Е. М. А.“), да набројим само пар.

Сцена је конструисана као позориште у позоришту (сценографија Бранка Хојника). С леве стране публике су столице с огледалима попут оних у глумачким гардеробама. Дубље лево су столице као оне за гледалиште. У средини је празнина, а са десне стране сцене соба, болничка. Све са креветом, лавабоом, огледалом, радијаторима испред, и... Глумице, у овом случају извођачице, зато што је представа базирана као перформанс, одевене су у зелене, медицинске одоре, а касније у вечерњим хаљинама и индивидуализоване, заправо још једним поступком уопштене у мајке, раднице, лепотице, мученице... Њих играју Амила Терзимехић, Селма Алиспахић, Маја Салкић, Дуња Стојановић, а морам признати да Кармен Бардак и Јелену Лабан, такође наведене у подели, нисам препознао на сцени.

Изнад сцене, где се обично пројектује титл, публика може да прати „семафор“, одбројавање времена, занимљиво из разлога што би могло да реферише на Јанежичеве дурејшон перформансе (представе које су трајале више од неколико сати). Кад се првих пола сата потроши, креће нових, па ви видите...

Прво једна од глумица након необичне службе, пуштања жутих балона да на ваздуху из вентилатора лепршају а затим и попуцају, у болничкој соби служи Алаху, клања. Док све остале често седе у „публици“ (на сцени), касније се друга извођаћица лечи, трећа „затрудни“... Све њих повезује кревет, који до краја бива заливен крвљу. У једном тренутку, један од два мушка извођача на сцени (може да се схвати и буквално, као извођач радова, који отвара и затвара врата са стране публике, доноси и односи мноштво реквизита), чекићем разбије огледало и црвеном нити повеже рупу иза огледала са нечим тамо негде дубоко у сцени, где у једном тренутку својом светлошћу заискри диско-кугла уз разорну музику (избор редитеља).

С времена на време, изведбу на сцени драматуршки (такође потпис редитеља) онеобичава изведба на просценијуму, или на скели постављеној уз рефлектор са десне стране гледалаца у сали. Упечатљиви су извођење ритмичко-гимнастичке тачке са траком, али и коло на крају, у које се хватају сви, чиме се и спушта завеса, односно пали светло. 

Алтернативни наслови за представу, самим тим и значења везана за изговорено, долазе од редитеља Томија Јанежича. Он се у једном тренутку укључи уживо, или још индикативније за данашње „болничко време“ – онлајн, путем телефона који Габријел носи горе на сцену, горе са сцене. Тако каже Јанежич, спомињући у свом обраћању и нашу крв, домаћу, јефтинију од стране. Јанежич публици поручује да би се у том тренутку, да није пандемије ковид-19, обратио са Борштниковог сречања (фестивал у Марибору), из представе „Седем впрашањ о сречи“, где би замолио публику да се засмеје. Али, он је код куће, уз уснули дах своја два сина, док се пита где смо ми били 1994.

Из звучника се затим чују и разговори, за претпоставити је са глумицама, извођачицама у овој представи. Једна од њих је 1994. била у Сарајеву, ратне године посебно злогласне по злочину на пијаци Маркале. Чују се још приче о насиљу над женама, црне хронике црног дела свакодневице. За то време, једна од извођачица, селотејпом опасана жутим балонима, пење се на поменуту скелу и опасује се, у потпуности затвара тракама какве служе полицији на местима увиђаја. И она ће лећи у кревет, пробушити балоне из којих сада цури вода, а не пуца компресовани ваздух, у соби где до краја још лете црне перлице, поставља се цвеће...

Све ово није рушење позоришта. Ово је игра стварности, реалног протока времена и чинова који су перформативно чисти, јасни, док се публици, сваком понаособ, оставља сав простор и време овог света да повезује, мисли, осећа, само гледа шта се дешава, или не гледа, мислећи на то јесу ли закључали стан, оставили шпорет укључен или управо добили корону.   

Игор Бурић