Tvoja reč, Miroslav Jotić (22): Samo udruženi možemo da menjamo stvari

Želimo da podignemo kulturu na sremskoj strani i decentralizujemo je, kaže naš ovonedeljni sagovornik.

Kako dodaje, Kamenčani nemaju nijednu manifestaciju, nijedan događaj, ili je ono što imaju slabo propraćeno i malo se radi na tome.

A sledeće šta nam je činiti jeste osnivanje udurženja za mladih ili udruženja mladih. Tu se kolebamo, jer udruženje za mlade je perspektivnije, a udruženje mladih može više njih da angažuje. KUD će ostati kao takav i baviće se kulturnim dešavanjima, a ovo udruženje koje ćemo registrovati 2021. godine. Bićemo nezavisni, a sarađivaćemo, poručuje naš sagovornik.

Znači, ti sad u KUD-u ispituješ teren i stvaraš pogodan teren za osnivanje novog udruženja.

Tako je.

Poslednjih godinu dana, otkako si ponovo aktivirao KUD, kakve ste aktivnosti pravili i na šta ste se fokusirali?

Sve je bilo humanitarnog karaktera. Prvo smo prošle godine u novembru organizovali humanitarni dečji vašar kako bismo pomogli jednoj porodici u Sremskoj Kamenici, a kojoj je izgorela kuća. Potom smo u martu, kako počelo vanredno stanje, uspostavili smo saradnju sa Crvenim krstom i organizovali pomoć starijima na teritoriji Kamenice i nas dvadesetak volontera ih je snabdevalo namirnicama, lekovima i ostalim neophodnim stvarima. Imali smo i jedno dete koje živi sa bolesnom bakom, pa smo i njemu pomogli. Od nedavno smo počeli da organizujemo humanitarni dečji vašar, ali kao neformalna grupa građana.

To pričaš o ovoj akciji koju ste organizovali u subotu?

Da, akcija je bila 10. oktobra, za malu Minju i skupili smo preko 160.000 dinara, što mislim da je uspeh za jedno malo selo nadomak Novog Sada...

Dobro, nije Sremska Kamenica baš tako malo selo...

Dobro, predgrađe, da tako kažemo.

Koliko je bilo izazovno aktivirati meštane, pre svega mlade?

Drago mi je što su videli pre svega moje angažovanje prošle godine sa prvim dečjim vašarom, pa me je šest žena sad pozvalo da radimo zajedno. One su oformile prvi vašar za Lanu i tada sam se priključio sa onim što sam imao od onog prošlogodišnjeg, pa smo se dogovorili da za malu Minju od početka organizujemo zajedno. I svaki put nam je sve bolje i bolje. Nije bilo mnogo ljudi, jer nismo bili na prometnom mestu, bili smo u osnovnoj školi, pa niko nije svraćao, već su dolazili ljudi koji su baš znali i želeli da dođu.

Šta misliš da je potrebno uraditi kako bi se građani više aktivirali?

Mislim da je potrebno da počnemo da pravimo humanitarne panele i diskusije na kojima će se pričati o humanitarnom radu.

Imaš li neke ideje?

Imamo, planiramo da napravimo jednu panel diskusiju na kojoj će govornici pričati o humanitarnom radu i zalaganju, i uopšte o tome kako humanitarni rad utiče na našu psihu i svest, kao i na naše razvijanje.

I, kako utiče?

Utiče umirujuće i ispunjavajuće, jer kad pomognemo nekome u bilo kom segmentu, odmah smo radosniji.

Šta je ono što je tebe kroz život navelo da razmišljaš i delaš u tom pravcu?

Mislim da je višak empatije. Kod mene su razvili tu empatiju do te mere da se saosećam i sa ljudima i koji imaju i koji nemaju.

Da li je, možda, to ono što nam najviše nedostaje u društvu?

Ne. Mislim da nam najviše nedostaje ekonomski prosperitet kako bismo mogli nekome da pomognemo.

Imaš li i tu neko rešenje?

Imam! Preduzetništvo i samozalaganje u bilo kom domenu.

Radiš li i u tom pravcu?

Radim, ali mislim da je još rano da pričam o tome. Smatram da sam još uvek adolescent, jer imam malo godina da bih pokrenuo nešto ozbiljno, mogu da radim ovako neke manje projekte da radim. Ali, da bih napravio veći poduhvat, mora planski da se ulazi u sve to.

Na početku si spomenuo centralizaciju kulture, odnosno decentralizaciju. Koliko je to doprinela da manje sredine u nekom smislu zamru, a s druge strane...

Evo, ima jedan jako lep primer! Manifestacija „Zmajeve dečje igre” su potekle iz Sremske Kamenice. Centralizacijom su prebačene u centar Novog Sada, a tako su i okolna mesta „pojedena”, ugušena. Ima tu logike zašto je to tako... Centar Novog Sada je daleko posećeniji od centra Sremske Kamenice, više ljudi cirkuliše i slično, pa tako preuzima sve organizacije, a mi u manjim mestima dolazimo do problema da nemamo kulturne sadržaje.

Dobro, ali vam to stvara dobru podlogu da smišljate nešto novo i konstantno nešto novo radite...

Tako je, ali uvek se postavlja pitanje da li će nam i to neko preuzeti. Ima mogućnosti, ima velikih mogućnosti u Kamenici. A potencijal će se tek prepoznati... Elem, centralizacijom svih sadržaja u Novi Sad dolazimo u situaciju da za svaku edukaciju mora da se pređe most, za kulturne sadržaje opet moramo da prelazimo most...

Znam, ali imate tu prednost da se računate kao prva zona, pa vas gradski autobus košta kao da živite u Novom Sadu, praktično ste kao bilo koji drugi deo grada...

Dobro, ali to ne znači da ne treba da napravimo nešto da imamo i u Kamenici.

Slažem se, samo dajem primer da vam nije sve toliko oduzeto i otežano.

Naravno, olakšano nam je, ali nije pokrenuto. Suština je što se ništa ne pokreće u okolnim mestima, jer i iz tih sredina svi prelaze u Novi Sad. Kad bi se desilo obrnuto, šira omladina bi se pokrenula, više ljudi bi se angažovalo. Pogotovo kad bi se stanovnici iz tih mesta organizovali i na svom lokalu imali svoj prostor za mlade i realizaciju projekata, programa, za osmišljavanje novih ideja, diskutovanje, pričanje o nekim problemima sa kojima se svi susrećemo, došli bismo do saznanja od kojih bismo mogli da počnemo, kako bismo kasnije mogli da delamo. Pre toga možemo da idemo u Novi Sad, i treba da idemo, da čujemo nešto novo...

Super je što si spomenuo prostor, jer to je nešto s čim kuburite u Kamenici...

Tako je... Mi imamo osrednji prostor u Mesnoj zajednici, a sve ostale prostore su zakupile firme i institucije, jer i taj dvorac Marcibanji-Karačonji je u zakupu „Voda Vojvodine” i oni tu imaju svoj arhiv. A taj dvorac broji dosta kvadrata, a on je u kulturnom nasleđu i kulturni je spomenik Grada Novog Sada. Povodom Evropske prestonice kulture 2021 i prezentovanja kulture Grada, kao i širenje kulturnih stanica, trebalo bi da se malo osvrne i na Sremsku Kamenicu, da podstakne stanovnike i tog dela grada. Sva okolna mesta bi uz EPK trebalo da dobiju bar jedan prostor za kulturne događaje, manifestacije, radionice, obuke, seminara, debata...

Kao što svako selo ima mesto na kom se okupljaju penzioneri i igraju šah, tako bi trebalo da imaju i prostor za mlade...

Tako je!

Hoćeš da kažeš da vi u Kamenici ciljate na taj dvorac?

Mi u Kamenici zapravo ciljamo na taj dvorac. Mi bismo u njemu mogli da pravimo razne aktivnosti i zovemo druge. Ima potencijala...

Misliš li da će se u skorije vreme promeniti neke stvari u vašu korist?

Smatram da hoće. Polako ostvarujemo komunikaciju, počinjemo da se umrežavamo sa institucijama od značaja za Sremsku Kamenicu i uz pomoć njih bi trebalo da „izboksujemo” da dobijemo neki prostor, a onda ćemo da ih sređujemo, naći ćemo fondove, nije problem. Samo treba naći nekoga ko će sve to da radi. Ima nas dosta, nisam tu samo ja, jer samo udruženi možemo da menjamo stvari, pojedinačno ćemo se rasplinuti na više strana i neće se ništa postići.

Tekst i foto: Lea Radlovački