Твоја реч, Мирослав Јотић (22): Само удружени можемо да мењамо ствари
НОВИ САД: Живети у местима која се налазе у непосредној близини већих градова има и добре стране, то је случај и са житељима Сремске Каменице који су очас посла у Новом Саду, али ипак желе да имају садржаје који ће им бити у непосредном комшилуку. Како би унапредили културну понуду на локалу, млади Каменичани су недавно одлучили да реактивирају постојећи КУД „Чика Јова Змај” и фокусирају се на хуманитарне акције културног садржаја, о чему овог петка разговарамо са једним од координатора Мирославом Јотићем (22).
Желимо да подигнемо културу на сремској страни и децентрализујемо је, каже наш овонедељни саговорник.
Како додаје, Каменчани немају ниједну манифестацију, ниједан догађај, или је оно што имају слабо пропраћено и мало се ради на томе.
А следеће шта нам је чинити јесте оснивање удуржења за младих или удружења младих. Ту се колебамо, јер удружење за младе је перспективније, а удружење младих може више њих да ангажује. КУД ће остати као такав и бавиће се културним дешавањима, а ово удружење које ћемо регистровати 2021. године. Бићемо независни, а сарађиваћемо, поручује наш саговорник.
Значи, ти сад у КУД-у испитујеш терен и ствараш погодан терен за оснивање новог удружења.
Тако је.
Последњих годину дана, откако си поново активирао КУД, какве сте активности правили и на шта сте се фокусирали?
Све је било хуманитарног карактера. Прво смо прошле године у новембру организовали хуманитарни дечји вашар како бисмо помогли једној породици у Сремској Каменици, а којој је изгорела кућа. Потом смо у марту, како почело ванредно стање, успоставили смо сарадњу са Црвеним крстом и организовали помоћ старијима на територији Каменице и нас двадесетак волонтера их је снабдевало намирницама, лековима и осталим неопходним стварима. Имали смо и једно дете које живи са болесном баком, па смо и њему помогли. Од недавно смо почели да организујемо хуманитарни дечји вашар, али као неформална група грађана.
То причаш о овој акцији коју сте организовали у суботу?
Да, акција је била 10. октобра, за малу Мињу и скупили смо преко 160.000 динара, што мислим да је успех за једно мало село надомак Новог Сада...
Добро, није Сремска Каменица баш тако мало село...
Добро, предграђе, да тако кажемо.
Колико је било изазовно активирати мештане, пре свега младе?
Драго ми је што су видели пре свега моје ангажовање прошле године са првим дечјим вашаром, па ме је шест жена сад позвало да радимо заједно. Оне су оформиле први вашар за Лану и тада сам се прикључио са оним што сам имао од оног прошлогодишњег, па смо се договорили да за малу Мињу од почетка организујемо заједно. И сваки пут нам је све боље и боље. Није било много људи, јер нисмо били на прометном месту, били смо у основној школи, па нико није свраћао, већ су долазили људи који су баш знали и желели да дођу.
Шта мислиш да је потребно урадити како би се грађани више активирали?
Мислим да је потребно да почнемо да правимо хуманитарне панеле и дискусије на којима ће се причати о хуманитарном раду.
Имаш ли неке идеје?
Имамо, планирамо да направимо једну панел дискусију на којој ће говорници причати о хуманитарном раду и залагању, и уопште о томе како хуманитарни рад утиче на нашу психу и свест, као и на наше развијање.
И, како утиче?
Утиче умирујуће и испуњавајуће, јер кад помогнемо некоме у било ком сегменту, одмах смо радоснији.
Шта је оно што је тебе кроз живот навело да размишљаш и делаш у том правцу?
Мислим да је вишак емпатије. Код мене су развили ту емпатију до те мере да се саосећам и са људима и који имају и који немају.
Да ли је, можда, то оно што нам највише недостаје у друштву?
Не. Мислим да нам највише недостаје економски просперитет како бисмо могли некоме да помогнемо.
Имаш ли и ту неко решење?
Имам! Предузетништво и самозалагање у било ком домену.
Радиш ли и у том правцу?
Радим, али мислим да је још рано да причам о томе. Сматрам да сам још увек адолесцент, јер имам мало година да бих покренуо нешто озбиљно, могу да радим овако неке мање пројекте да радим. Али, да бих направио већи подухват, мора плански да се улази у све то.
На почетку си споменуо централизацију културе, односно децентрализацију. Колико је то допринела да мање средине у неком смислу замру, а с друге стране...
Ево, има један јако леп пример! Манифестација „Змајеве дечје игре” су потекле из Сремске Каменице. Централизацијом су пребачене у центар Новог Сада, а тако су и околна места „поједена”, угушена. Има ту логике зашто је то тако... Центар Новог Сада је далеко посећенији од центра Сремске Каменице, више људи циркулише и слично, па тако преузима све организације, а ми у мањим местима долазимо до проблема да немамо културне садржаје.
Добро, али вам то ствара добру подлогу да смишљате нешто ново и константно нешто ново радите...
Тако је, али увек се поставља питање да ли ће нам и то неко преузети. Има могућности, има великих могућности у Каменици. А потенцијал ће се тек препознати... Елем, централизацијом свих садржаја у Нови Сад долазимо у ситуацију да за сваку едукацију мора да се пређе мост, за културне садржаје опет морамо да прелазимо мост...
Знам, али имате ту предност да се рачунате као прва зона, па вас градски аутобус кошта као да живите у Новом Саду, практично сте као било који други део града...
Добро, али то не значи да не треба да направимо нешто да имамо и у Каменици.
Слажем се, само дајем пример да вам није све толико одузето и отежано.
Наравно, олакшано нам је, али није покренуто. Суштина је што се ништа не покреће у околним местима, јер и из тих средина сви прелазе у Нови Сад. Кад би се десило обрнуто, шира омладина би се покренула, више људи би се ангажовало. Поготово кад би се становници из тих места организовали и на свом локалу имали свој простор за младе и реализацију пројеката, програма, за осмишљавање нових идеја, дискутовање, причање о неким проблемима са којима се сви сусрећемо, дошли бисмо до сазнања од којих бисмо могли да почнемо, како бисмо касније могли да деламо. Пре тога можемо да идемо у Нови Сад, и треба да идемо, да чујемо нешто ново...
Супер је што си споменуо простор, јер то је нешто с чим кубурите у Каменици...
Тако је... Ми имамо осредњи простор у Месној заједници, а све остале просторе су закупиле фирме и институције, јер и тај дворац Марцибањи-Карачоњи је у закупу „Вода Војводине” и они ту имају свој архив. А тај дворац броји доста квадрата, а он је у културном наслеђу и културни је споменик Града Новог Сада. Поводом Европске престонице културе 2021 и презентовања културе Града, као и ширење културних станица, требало би да се мало осврне и на Сремску Каменицу, да подстакне становнике и тог дела града. Сва околна места би уз ЕПК требало да добију бар један простор за културне догађаје, манифестације, радионице, обуке, семинара, дебата...
Као што свако село има место на ком се окупљају пензионери и играју шах, тако би требало да имају и простор за младе...
Тако је!
Хоћеш да кажеш да ви у Каменици циљате на тај дворац?
Ми у Каменици заправо циљамо на тај дворац. Ми бисмо у њему могли да правимо разне активности и зовемо друге. Има потенцијала...
Мислиш ли да ће се у скорије време променити неке ствари у вашу корист?
Сматрам да хоће. Полако остварујемо комуникацију, почињемо да се умрежавамо са институцијама од значаја за Сремску Каменицу и уз помоћ њих би требало да „избоксујемо” да добијемо неки простор, а онда ћемо да их сређујемо, наћи ћемо фондове, није проблем. Само треба наћи некога ко ће све то да ради. Има нас доста, нисам ту само ја, јер само удружени можемо да мењамо ствари, појединачно ћемо се расплинути на више страна и неће се ништа постићи.
Текст и фото: Леа Радловачки
