TVOJA REČ Danijela Grčki (32): Sve radimo po osećaju

I svima smetaju! Međutim, ima grupa Novosađana koji imaju više empatije od drugih prema tim zalutalim četvoronošcima i reč je o ekipi volontera koja je, u okviru već postojećeg Humanitarnog buvljaka, nedavno pokrenula i akciju „crvene mašne” koja služi za udomljavanje pomenutih kuca i maca. Njihova misija je sledeća - pronađu životinju, odvedu je veterinaru i potom smeste u svoj dom ili pansion, bave se dresurom a onda ih izvode u šetnju s crvenim mašnama i balonima, mahom po keju u Novom Sadu, ne bi li ih neko zapazio, zaljubio se u njih i udomio.

- Akcija „crvene mašne” je nastala pre mesec-dva, tako da nam je potreban podstrek, naročito što dolazi lošije vreme, pa je pitanje koliko ćemo moći da se svi angažujemo, pa nam znači svaka podrška - kaže Zrenjaninka Danijela Grčki koja je deo cele te organizacije. - Planiramo da napravimo i majice kako bismo bili vidljiviji ljudima, jer dok ja objasnim ko sam, šta sam i zašto sam, ljudi imaju veliki gard jer pomisle: „Ova osoba ima svog psa i sad ga više ne želi, hoće da ga prosledi dalje”. Ovi psi imaju velike crvene mašne i to znači da traže novog najboljeg prijatelja, dom, porodicu i tome slično. Primamo sve donacije, sve nam je potrebno. Kad neko izbaci psa ili macu na ulicu, oni ne znaju kako da se ponašaju, naučeni su da ne budu agresivni, ali na ulici moraju da se bore za svoj život, te dosta nalazimo na povređene pse i mace. Veterinarski računi su veliki i trenutno je akcija fokusirana na to da je jedna donacija 200 dinara.

Otkud uopšte ideja za Humanitarni buvljak, šta to govori o našem društvu?

- Ljudi uglavnom žele da dobiju nešto za uzvrat. Teški smo da samo radimo na donaciji, da samo tek tako nešto damo, zbog čitave ekonomije i finansija svih nas. Kad radiš neku razmenu, ljudi lepše i bolje reaguju na to, dobiju nešto za uzvrat, imaju osećaj da su nekome pomogli, nekako je plus-plus-plus svima. I mi tako osećamo da imamo neku saradnju sa ljudima, da se nešto dešava, da ima neke svrhe...

Šta je ono što ljudi najviše vole da daju ali i da uzmu?

- Najviše vole da daju odeću, uglavnom polovnu, a čak i novu koju su dobili i nikad neće da nose. A uzimaju bilo šta drugo. Nedavno smo imali aukciju na Fejsu i lepo je prošla. Tu smo kačili lampe, štitnike, lopte za jogu što ljudi uzmu jer će kao vežbati, pa nikad ne vežbaju, ali onda neki drugi uzmu pa nikad ne vežbaju... Uglavnom, aukcija jako lepo prolazi. Stavimo neku simboličnu cenu, pa se ljudi nadmeću i svima je zabavno. Moram da pohvalim naše Novosađane - ima mnogo ljudi koji samo doniraju stvari, novac, a imamo i dosta volontera koji su se prijavili da šetaju „crvene mašne”.

Kad si već spomenula „crvene mašne”, koliko imate kuca i maca koji čekaju na udomljavanje? Gde oni budu dok ih neko ne uzme?

- Taj broj je nestalan, menja se iz trenutka u trenutak. Najviše udomljavaju kučiće, tako da, sve to varira. Možda trenutno imamo 15 pasa, a na kraju dana ćemo ih imati pet, deset, možda i 30. Dosta ljudi ne kastrira svoje ljubimce, pa kad ih izbace na ulicu, mi dobijemo njih 16. Tako da, misliš da imaš jednog psa, a dobiješ ih ne znam koliko... Ono na čemu mi insistiramo kad dajemo psa ili mačku na usvajanje jeste na kastraciji, to je obavezno ili novi vlasnik to mora da obavi, ali je često o našem trošku jer mi insistiramo na tome. Ide i čipovanje, naravno, pasoš i sve ostalo. A uglavnom su životinje kod nas u stanovima, u zavisnosti od toga ko ima koliki kapacitet, uslova i volje da prihvati psa ili više pasa, ili budu po pansionima...

Što opet košta... Kako, onda, uspevate da pokrijete sve troškove?

- Polako ali sigurno. Veoma polako, ali veoma sigurno! Kažem ti, imamo uspešne aukcije na Fejsu, a i ljudi dosta doniraju novac, hranu i odeću. Vrtimo se u krug, ali sve funkcioniše. Volela bih samo da budu vidljivije „crvene mašne”, naročito zbog udomljavanja pasa koji su malo stariji ili zahtevniji, ali zaista puni ljubavi. Psi kod nas kad dođu prođu revaspitanje i integrisanje u društvu, mnogo radimo na njima i tek kad vidimo da su spremni, onda im tražimo dom.

I osim tog garda koji si spominjala, kako ljudi još reaguju na vašu akciju? Koliko su spremni da izađu u šetnju, puf, naiđu na vas i udome psa?!

- Verovala ili ne, ali iznenđujuće je koliko se ljudi zaljube u njih kad ih vide. Imamo vidljivost na društvenim mrežama, ali kad vide sliku to nije to. Onda dođu da upoznaju psa i bude drugačije. Imaju upoznavanje, kontakt... Ne dešava nam se na ulici toliko često koliko bih volela, ali zato smo ovde.

Znači, imate i tu opciju da vam se neko javi preko društvenih mreža i da se dogovorite da dođu do vas i upoznaju psa ili macu?

- Tako je, nismo samo na ulici, ima nas i na društvenim mrežama, mogu da nas kontaktiraju. Baš smo spremni da se nađemo gde god je potrebno, da se vidimo, da se uponaju jer mislimo da je važno to upoznavanje sa kucama i macama, to rešava sve.

Je l’ ima i toga da se vežete za kuce i mace koje privremeno zbrinjavate?

- Ajaaaoooo, kako da ne! Pogotovo kad je kod tebe. Ti se trudiš da budeš na distanci, ali koliko to možeš da uradiš, još kad je pas umilan i divan... Samo govoriš sebi: „Ne mogu više pasa, ne mogu više pasa”...

Kako uspevaš da postaviš granicu? I, koliko je sve opterećujuće?

- Valjda je sve to na nekom ličnom nivou, pa dođeš do trenutka da ne možeš više. Radimo po osećaju. Ili ti prepukne srce, pa kažeš: „Okej, još samo ti”, ali nikad „ne budeš još samo ti” ili jednostavno kažeš da je to tvoja granica i dalje od toga ne možeš.

Lea Radlovački