Na čaju sa Sašom Radonjićem: Ambis u kutiji šibica

- Ja sam knjiški moljac – odgovara Radonjić na moju upitanost s kim zapravo imam posla, dok ne znam šta pre da uzmem, da pogledam. – Vidiš, ovo ti je gramofon lampaš. A ovo statueta „Svetlo od struna“ za Marka Aleksića.

Malo dalje, spremna je u futroli i elektri;na gitara za Đuleta van Goga, kao glavni deo nagrade „Strune od svetla“ koju za dopsinos afirmaciji pesničke reči u bluz i rok muzici već dugo dodeljuje fondacija Saše Radonjića. Eto još jedne teme za razgovor.

- Čuo sam se danas sa Đuletom, počastvovan je i baš je ođeknulo priznanje. Kaže, tražili su više intervjua od njega nego povodom nagrada MTV Adria. Ali, ova situacija nam još uvek ne dozvoljava da planiramo uručenje – otkriva Saša, prisećajući se večere sa Darkom Rundekom, istim povodom.

„Joj, hvala vam, ali znaš, niste trebali, ja sam ti više ono za nešto s kioska, pljeskavicu.“, rekao mu je u restoranu čuveni muzičar iz Hrvatske.

U tom stiže i vreli osvežavajući napitak. Pravi povod za priču o „Čaju sa Kublaj Kanom“, za koju sam prvi put čuo od glumca Jugoslava Krajnova. Monodramu - istinitu priču o bolesti, rehabilitaciji, stvaralaštvu umetnika zaustavljenog teškom bolešću, napisao je po sopstvenom iskustvu Radonjić. U kreativnom timu za nastanak predstave koja je u najavi sve, samo ne klasična monodrama, su još, osim Krajnova, Miloš Latinović i Aleksandar Milosavljević. „Ambis koji razdvaja život i neživot dublji je od svetlosne godine, ali plići od kutije šibica.“, zapisao je Radonjić, a Krajnov rado citira.

- Dok sam pisao monodramu, kroz trolik pisca, pesnika i čoveka koji je iskušao se i kroz muziku, shvatio sam da to nije samo sebi svrha. Pišem i dođem do momenta iz bolnice za koji imam strofu, muziku koja tu situaciju nadopunjuje mnogo bolje nego bilo šta drugo što bih napisao i – stavim link – ovde ide to, glumac treba da otpeva, odigra, jer ima i elemenata koreodrame. Zato je meni ona važna. Mene su reanimirali pred Ritom i bratom Majkijem – predočava Saša „Čaj sa Kublaj Kanom“ koji bi uskoro mogao da se nađe pred pozorišnom publikom. - Pisao sam fragmente i u svojoj prozi o tome, ali nisam se upuštao u zamah većeg rakursa. Pre dve godine sam shvatio da je monodrama najbolja forma, a da to ne bude neka kuknjava: „Znate, ja sam bio gotov, pa...“ A već 11 godina upravo zahvaljujući četiri objavljene knjige, dve predstave, pet albuma sa „Solaris bluz bendom“, nagradi „Strune od svetla“, pravim svoju verziju Andrićeve priče „Aska i vuk“.

Iako sebe naziva knjiškim moljcem, Saša Radonjić je svoju „renesansnu“ karijeru započeo kao muzičar. Uz studije književnosti postajao je kritičar, pesnik, kasnije urednik, romanopisac, kolekcionar... Sve više od impulsa „knjiškog moljca“.

- Kao kritičar i pesnik imao sam veoma lep rejting. Mlad sam krenuo, objavio prvu kritiku sa 20 godina, a 25 godina kasnije zove me Dragana Todoreskov koju tada ne poznajem, i moli me da joj dam podatke o tom tekstu za njenu doktorsku disertaciju. To je bio tekst o Juditi Šalgo – priseća se. - Onda se posložio jako dugačak lanac raznih modusa. Čudio sam se kako mi se otvaraju vrata. Nisam stizao da pišem koliko i gde su mi sve tražili poeziju i kritiku. I pisao sam prevashodno o poeziji. Onda sam počeo da čitam taj kontekst mlađe srpske proze. Izuzimajući Basaru, Petkovića i delimično Toholja, bio sam zgrožen koefcijentom hermetičnosti. Razmišljao sam ako ja jedva mogu da se probijem kroz to, kako to običan čitalac može. Iz tog razmišljanja pao sam u iskušenje da probam da napišem nešto u čemu bi se desio povratak fabule. Tako je nastao „Priručnik za pauna“. I to se desilo - eksplozija. Spektakularna razmena na okruglim stolovima, u kritici, počeo je da se snima film... Ljudi su već bili toliko zasićeni skoro decenijskim postmodernističkim zgušnjavanjem realnosti i svega drugog, da su se obradovali nekom ko je obnovio fabulu na moderan način. Odmah me je zvao Peđa Marković iz „Stubova kulture - Vreme knjige“, što je tada bilo kao da si danas dobio NIN-ovu nagradu. To me je stvorilo. Ali i ešalon onih koji su mi ubacivali klipove u točkove. A tako mora. To ide sa tim. Onda sam se i povukao. Govorili su mi da sam grobar svoje karijere. Objavljivao sam, ali nisam hteo da se guram. Gurao sam „Solaris“ (izdavačka kuća i knjižara – prim. nov.), to mi je bilo važno zbog egzistencije, a ove strategije koje su uobičajene, proračunatost kako, kad, šta žrtvovati na oltaru sopstvenog uspeha – nisam hteo.

Kad govori o sebi kao proznom piscu, Saša Radonjić opaža centrifugalnu silu na vetrometini. Tako simbolično označava vrtoglave dogđaje koje su ga vodili u životu. Sada se ipak vraća pevanju. Ne u bendu.

Krici iz robne kuće u Zenici

Iako je „Krik u jastuk zakovan“ Solaris bluz benda za mnoge jedan od pet najboljih albuma objavljenih u Novom Sadu, u poslednjim dekadama, Saša Radonjić ne krije da nije imao velike ambicije u svetu muzike. Pored aktivnog muziciranja, pre služenja vojnog roka prodao je gitaru i pojačalo, da bi „jolana“ počela da mu se vraća u snovima. Od tada, i ona je počeo da se vraća muzici i strastvenom skupljanju svih mogućih i „nemogućih“ gitara, čijeg broja i kvaliteta se ne bi postideli ni najveći majstori izrade i upotrebe ovog plemenitog instrumenta.

- Ima jedna epizoda, moj brat Miroslav se tek rodio, imao sam osam godina. Bili smo u Zenici, u robnoj kući video sam električnu gitaru. Pravu, ne dečju. Navalio sam na roditelje da mi to kupe. Kažu, ne sećam se, da sam pohisterisao što nisu. Eto, umesto da su mi tad kupili tu jednu gitaru i završili priču, vidiš sad šta je to!    

- To sa romanima me zarolalo na način da sam od 1993. objavljivao samo prozu. Sad mi izlazi pesnička knjiga i to je važan događaj. „Solaris“ je dobio subvencije za nju na konkursu pokrajine i grada, i sad hteo - ne hteo, moram je završiti. Nije upitan materijal, nego što ja nemam više onu pravu ambiciju. A konkurisali smo misleći da nikad nećemo dobiti pare (smeh). Ja bih je svakako objavio. Počeo sam pre pet godina da je sklapam, ali je naišao „Švedski sto“, „Autobiografske i druge nestvarne priče“... I sve pomeralo. Važna mi je to stvar, posle toliko vremena. Obelodanjujem na fejsu već neke pesme. Naslov knjige biće „Provihorilo“. Čuvajte se sad, vraćam se (smeh)!

Igor Burić