На чају са Сашом Радоњићем: Амбис у кутији шибица

- Ја сам књишки мољац – одговара Радоњић на моју упитаност с ким заправо имам посла, док не знам шта пре да узмем, да погледам. – Видиш, ово ти је грамофон лампаш. А ово статуета „Светло од струна“ за Марка Алексића.

Мало даље, спремна је у футроли и електри;на гитара за Ђулета ван Гога, као главни део награде „Струне од светла“ коју за допсинос афирмацији песничке речи у блуз и рок музици већ дуго додељује фондација Саше Радоњића. Ето још једне теме за разговор.

- Чуо сам се данас са Ђулетом, почаствован је и баш је ођекнуло признање. Каже, тражили су више интервјуа од њега него поводом награда МТВ Адриа. Али, ова ситуација нам још увек не дозвољава да планирамо уручење – открива Саша, присећајући се вечере са Дарком Рундеком, истим поводом.

„Јој, хвала вам, али знаш, нисте требали, ја сам ти више оно за нешто с киоска, пљескавицу.“, рекао му је у ресторану чувени музичар из Хрватске.

У том стиже и врели освежавајући напитак. Прави повод за причу о „Чају са Кублај Каном“, за коју сам први пут чуо од глумца Југослава Крајнова. Монодраму - истиниту причу о болести, рехабилитацији, стваралаштву уметника заустављеног тешком болешћу, написао је по сопственом искуству Радоњић. У креативном тиму за настанак представе која је у најави све, само не класична монодрама, су још, осим Крајнова, Милош Латиновић и Александар Милосављевић. „Амбис који раздваја живот и неживот дубљи је од светлосне године, али плићи од кутије шибица.“, записао је Радоњић, а Крајнов радо цитира.

- Док сам писао монодраму, кроз тролик писца, песника и човека који је искушао се и кроз музику, схватио сам да то није само себи сврха. Пишем и дођем до момента из болнице за који имам строфу, музику која ту ситуацију надопуњује много боље него било шта друго што бих написао и – ставим линк – овде иде то, глумац треба да отпева, одигра, јер има и елемената кореодраме. Зато је мени она важна. Мене су реанимирали пред Ритом и братом Мајкијем – предочава Саша „Чај са Кублај Каном“ који би ускоро могао да се нађе пред позоришном публиком. - Писао сам фрагменте и у својој прози о томе, али нисам се упуштао у замах већег ракурса. Пре две године сам схватио да је монодрама најбоља форма, а да то не буде нека кукњава: „Знате, ја сам био готов, па...“ А већ 11 година управо захваљујући четири објављене књиге, две представе, пет албума са „Соларис блуз бендом“, награди „Струне од светла“, правим своју верзију Андрићеве приче „Аска и вук“.

Иако себе назива књишким мољцем, Саша Радоњић је своју „ренесансну“ каријеру започео као музичар. Уз студије књижевности постајао је критичар, песник, касније уредник, романописац, колекционар... Све више од импулса „књишког мољца“.

- Као критичар и песник имао сам веома леп рејтинг. Млад сам кренуо, објавио прву критику са 20 година, а 25 година касније зове ме Драгана Тодоресков коју тада не познајем, и моли ме да јој дам податке о том тексту за њену докторску дисертацију. То је био текст о Јудити Шалго – присећа се. - Онда се посложио јако дугачак ланац разних модуса. Чудио сам се како ми се отварају врата. Нисам стизао да пишем колико и где су ми све тражили поезију и критику. И писао сам превасходно о поезији. Онда сам почео да читам тај контекст млађе српске прозе. Изузимајући Басару, Петковића и делимично Тохоља, био сам згрожен коефцијентом херметичности. Размишљао сам ако ја једва могу да се пробијем кроз то, како то обичан читалац може. Из тог размишљања пао сам у искушење да пробам да напишем нешто у чему би се десио повратак фабуле. Тако је настао „Приручник за пауна“. И то се десило - експлозија. Спектакуларна размена на округлим столовима, у критици, почео је да се снима филм... Људи су већ били толико засићени скоро деценијским постмодернистичким згушњавањем реалности и свега другог, да су се обрадовали неком ко је обновио фабулу на модеран начин. Одмах ме је звао Пеђа Марковић из „Стубова културе - Време књиге“, што је тада било као да си данас добио НИН-ову награду. То ме је створило. Али и ешалон оних који су ми убацивали клипове у точкове. А тако мора. То иде са тим. Онда сам се и повукао. Говорили су ми да сам гробар своје каријере. Објављивао сам, али нисам хтео да се гурам. Гурао сам „Соларис“ (издавачка кућа и књижара – прим. нов.), то ми је било важно због егзистенције, а ове стратегије које су уобичајене, прорачунатост како, кад, шта жртвовати на олтару сопственог успеха – нисам хтео.

Кад говори о себи као прозном писцу, Саша Радоњић опажа центрифугалну силу на ветрометини. Тако симболично означава вртоглаве догђаје које су га водили у животу. Сада се ипак враћа певању. Не у бенду.

Крици из робне куће у Зеници

Иако је „Крик у јастук закован“ Соларис блуз бенда за многе један од пет најбољих албума објављених у Новом Саду, у последњим декадама, Саша Радоњић не крије да није имао велике амбиције у свету музике. Поред активног музицирања, пре служења војног рока продао је гитару и појачало, да би „јолана“ почела да му се враћа у сновима. Од тада, и она је почео да се враћа музици и страственом скупљању свих могућих и „немогућих“ гитара, чијег броја и квалитета се не би постидели ни највећи мајстори израде и употребе овог племенитог инструмента.

- Има једна епизода, мој брат Мирослав се тек родио, имао сам осам година. Били смо у Зеници, у робној кући видео сам електричну гитару. Праву, не дечју. Навалио сам на родитеље да ми то купе. Кажу, не сећам се, да сам похистерисао што нису. Ето, уместо да су ми тад купили ту једну гитару и завршили причу, видиш сад шта је то!    

- То са романима ме заролало на начин да сам од 1993. објављивао само прозу. Сад ми излази песничка књига и то је важан догађај. „Соларис“ је добио субвенције за њу на конкурсу покрајине и града, и сад хтео - не хтео, морам је завршити. Није упитан материјал, него што ја немам више ону праву амбицију. А конкурисали смо мислећи да никад нећемо добити паре (смех). Ја бих је свакако објавио. Почео сам пре пет година да је склапам, али је наишао „Шведски сто“, „Аутобиографске и друге нестварне приче“... И све померало. Важна ми је то ствар, после толико времена. Обелодањујем на фејсу већ неке песме. Наслов књиге биће „Провихорило“. Чувајте се сад, враћам се (смех)!

Игор Бурић