„Avangardni mit Čaplin” Bojana Jovića: Večiti skitnica između avangarde i pop superstara

Stoga se  “pop(ularnom) kulturom” akademska javnost i kritika (po prirodi stvari konzervativni) ne bavi više od deklarativnog prezira. S druge strane, zagovornici i “praktičari” avangardnih umetničkih pokreta, pošto su izričito protiv okova akademizma, “prirodni” su “saveznici” popularnog. Kako je ovaj spoj izgledao pre oko stotinu godina, u slučaju najvećeg filmskog skitnice, možemo čitati u izuzetnoj studiji Bojana Jovića (1963) „Avangardni mit Čaplin“ (izdanje „Službeni glasnik“ Beograd). Znatiželjni čitalac će na stranicama ove bogato ilustrovane knjige (u svemu organizovane kao naučno delo, sve sa pripadajućim indeksima) otkriti fascinantne činjenice kako o Čaplinovoj neverovatnoj popularnosti u decenijma pre i posle Prvog svetskog rata tako i o postojanju čitavog avangardnog umetničkog usmerenja znanog kao „čaplinizma“. Čaplin, odnosno njegov antiheroj, Skitnica Šarlo/Čarli, junak nemih burleski u kojima se vragolasto nosi sa snagatorima i policajcima, bogatašima i činovnicima - uz trenutke „slabosti“ prema slabima i životinjama - bio je „pop superstar“ širom sveta, od obeju Amerika, preko Evrope do Azije. Francuski vojnici su, tokom Prvog svetskog rata, vraćajući se sa odsustava, svojim ushićenim drugovima u rovovima, prepričavali najnovije Šarlove avanture i ujdurme! Skitnica je bila toliko draga običnom svetu da se pojavilo bezbroj njegovih „dvojnika“ pa su, čak, organizovana i njihova takmičenja. Urbana legenda kaže da je na jednom takvom takmičenju u Francuskoj učestvovao i sam Čaplin ali da je - izgubio! Po drugoj verziji na takmičenju je pobedio Čarlijev stariji brat. Kako god bilo, ruski avangardisti su tvrdili da je ovo samo dokaz da je Čarli neponovljiv i da ga niko ne može imitirati (pa ni on samog sebe).

Neki avangardni pokreti pre i posle Prvog svetskog rata, od vorticizma, ekspresionizma, dadaizma, futurizma, ekscentrizma, konstruktivizma, nadrealizma, ruskog avangardizma, kao i brojni nezavisni ali liberalno usmereni stvaraoci tog doba (čak i Maksim Gorki) smatrali su Skitnicu za pravi, autentični glas modernog doba, za subverzivni elemenat otpora pojedinca teroru kapitalističkog društva oličenom u državi i njenoj regulativi. Stoga se Čaplin pojavljuje kao insipiracija za mnoga dela i postaje junak u stihovima, pričama, dramama a njegov lik se nalazi na slikarskim platnima i plakatima odnosno u strip kaiševima i crtanim filmovima. Spisak umetnika koji su pisali/pevali/slikali o Šarlu/Čaplinu, na nivou omaža njegovoj pojavi ili mu darujući sasvim nove avanture i živote, impozantan je i obuhvata niz velikih imena kakva su Gijom Apoliner, Luj Aragon, Maks Žakob, Tristan Cara, Ivan Gol, Filip Sup, Blez Sandrer, Bertold Breht, Vladimir Majakovski, Mark Šagal, Paul Kle, Sergej Ejzenštajn, Vladimir Majakovski, Osip Mendeljštajn, Viktor Šklovski, Sigmund Frojd, Franc Kafka, T. S. Eliot, Dmitrij Šostaković, Moris Ravel, Federiko Garsija Lorka, Horhe Luis Borhes, Gertruda Štajn, Robert Muzil, H. F. Lavkraft, Karel Čapek… Zaista je zapanjujuća stvaralačka energija različitih autora koju je podstakla pojava skitnice u razgaženim cipelama, sa vrećastim pantalonama, tesnim sakoom, prepoznatljivim brčićima i starim “halbcilindrom” koji se, potpomognut štapom, gega kroz gradove i sela Novog sveta, istovremeno blistavog i jadnog.

Čaplin je itekako bio prisutan u delima ovdašnjim umetnika; o njemu su pisali Boško Tokin, Ljubomir Micić, Branko Ve Poljanski, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Tin Ujević, Vane Bor, Dušan Matić, Rade Drainac, Stanislav Vinaver… Čaplin je, kao i u Evropi, bio avangardistička ikona i pojavljivao se u esejima, pričama i pesmama, crtežima i stripovima; bio je junak kostim balova i igrokaza izvođenih na njima ali i originalne komedije “Ženidba Šarla Šaplina” Dragutina Ilića Jeja (koja je osvojila prvo mesto na konkursu “Cvijete Zuzorić” 1930; pošto predstava nija izvođena u pozorištu autor je rukopis “preradio” u roman).

Posustajanje avangarde pred Drugi svetski rat te progon kome je Čaplin u SAD bio izložen u poratnim godinama “lova veštica”, bili su kraj “čaplinizma” ali on do danas intrigira umetnike (na ovdašnjim prostorima Čaplinu je posvetio pesmu Ivan V. Lalić, a strip nacrtao Aleksandar Zograf). Jovićeva izvanredna studija svakako će doprineti da se mit o Čaplinu teorijski osvetli odnosno da se otrgne iz nezasluženog zaborava.

Ilija Bakić